Piše Nikola M. Jovanović: Poslednji dani Vučićevog režima

Poslednja linija odbrane naprednjaka je taktika „ogledala“ – kad im kažu da koriste batinaše i nasilje, oni uzvrate „teroristima“, „ustašama“ „špijunima“. Neinventivni pokušaji poput studenata koji žele da uče i bajkera pokazuju koliko je Vučićeva ekipa atrofirala od enormnog bogaćenja i korupcije, da taj naprednjački tromi mastodont skoro da se na pomera već leži u kaljuzi koju je napravio.

Svi su se nafatirali, svi su u kombinacijama. Sada prave nove, one koje će najmanje oštetiti njihova novostečena bogatstva, a omogućiti im da se bes građana ne sruči na njihova pleća.

Vidljivo je da je reč o poslednjim danima, onima u kojima se kupuje vreme hapšenjem Tomislava Momirovića, ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, koji je resor vodio u vreme dok su trajali radovi na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Ponovo bi da hapse i Vesića, ali morao je na operaciju. Imajući u vidu pravosuđe, koje režim drži pod svojom šapom, pokušaće da kupe vreme tezom „evo hapšenja, šta će vam izbori“, ne shvatajući da je režim raskrinkan. Ne shvataju da odgovornost za tragediju mora da bude utvrđena, a da je sasvim druga stvar raspisivanje izbora.

Građani ne veruju režimu koji pored infrastrukturnih projekata postavlja stalno dežurne medicinske ekipe. Režim je tim činom samo potvrdio da ni sam sebi ne veruje i da su građani u pravu. Posle tog priznanja, sve dobija drugačiju perspektivu. Najava hapšenja ministara pokušaj je da se odigra neka smicalica tipa „hteli ste odgovornost, evo vam je, nema razloga za izbore“. Ima.

Zbog 16 poginulih osoba u Novom Sadu. Zbog afera koje su se nizale godinama - od „helikoptera“, preko naplatne rame u Doljevcu pa sve do Savamale. Zbog premlaćivanih i pritvaranih studenata i ostalih građana tokom protesta i blokada. Zbog ucenjivanja onih koji su najugroženiji i imaju pravo na novac iz budžeta. Bilo je nešto slično vidljivo u slučaju Novog Pazara, kada je predsednik poručio da više nema para za taj grad. Diktatorski izričit. Kao da bi on o tome trebalo da odlučuje.

A ne bi, u normalnoj državi u kojoj se na vlast dolazi i sa nje silazi upravo na izborima. Ne na ovim nameštenim, sa uvoznim glasačima, štelovanim biračkim spiskovima i tek štampanim prebivalištima. Ali građani žele izbore čak i pod tim uslovima. I to plaši autokratu sa Andrićevog venca, diktatora u pokušaju. Ponaša se kao uvređeni klinac koji ne želi da da igračku, samo što ova nije njegova. Plaši ga što se niko ne plaši dirigovanog pravosuđa predvođenog njegovim poslušnicima, načelnicima batinaških brigada i parapolicijskih jedinica. Najviše ga brine što više ne pali blato režimske propagande. Nikoga nije briga za taj mulj.

Svestan je da je stvari doterao do duvara.

„Pa hajde da im dam Tomu, odužiću mu se ako preteknemo“, razmišlja predsednik, za koga pričaju da je nekada, u navijačko vreme, bio čuvar jakni dok su se njegove „kolege“ tukle.

Sada huška druge da se tuku za njega, ali on neće da im čuva jakne. Baš je daleko dogurao.

Sve je spreman da proda zarad opstanka na vlasti. Spreman je na svaki dil, koliko god besprizoran i sramotan bio. Sada se to vidi toliko da režimska propagandna mašina to više ne može da pokrije.

Hapšenja odgovornih za pad nadstrešnice je jedna stvar, raspisivanje izbora sasvim druga.

Ne isključuju jedni drugo, iako se Vučić nada da je to moguće.

Poslednja brana mu je SNS, u kojem još diktira. Samo sve je manje onih koji su spremni za poslednju žrtvu. Ostali su samo oni najbogatiji. Oni koji najviše bodu oči. A njima se ne učestvuje u naprednjačkoj verziji lapota.

Skupo im je to. Oskudacija, što bi rek’o popularni lik iz domaćeg filma. Verovatnije je da će čuvar jakni ostati sam sa nekolicinom pretorijanaca.

Toga se on i plaši.