Protekle nedelje saznali smo svašta. Da tona marihuane i nije nešto, da su ofšor firme ljudi na funkcijama u redu, kao i da se poligraf šteluje.
Kad ministar poljoprivrede Branislav Nedimović na kraju te nedelje „brani“ poskupljenje ulja rečima „šta vam je to pa to nije ni pola espresa u kafiću “, to je zapravo šlag na toj torti sastavljenoj od potcenjivanja građana (prvenstveno onih koji su za njih glasali) i osećaju da predstavnici ove vlasti ni za šta nisu odgovorni.
Onima koji kritikuju vlast, Nedimović poručuje nešto slično onome što je govorio predsednik nazivajući kritičare režima onima što piju kapućino i pivo po ceo dan.
Svojim glasačima kaže da će ulje poskupljivati još, nije to ništa. U nekoj uređenoj zemlji, zbog poskupljenja ulja ljudi bi se bunili, ali ovde se ne bune ni zbog korupcije, zloupotrebe funkcija, ucenjivanja.
U toj atmosferi koju je Aleksandar Vučić stvorio kontrolom medija, a poučeni njegovim primerom, aparatčici su se osmelili i imaju utisak da mogu da kažu sve. I da će im to proći. Po potrebi treba se samo sakriti pod skute Vučića, argumentom napadaju njega napadajući mene.
PROČITAJTE JOŠ:
Lako Vučić može da kaže „ne dam Nedimovića“. Može mu se, ali imaće problem, jer nije rekao “ne dam Malog”, a čini se da je Mali, tvrdnjom da „oni“ traže Vučićeve račune, poručuje i to da je njegova najveća vrednost to što je čuvar crnih knjiga vladajuće koalicije.
S druge strane, kad nije rekao da ne da Malog, šta je problem predsedniku da „da“ Stefanovića. Nekadašnja desna ruka polako ostaje bez medija na koje ima uticaj, saradnika, a i njegovi nazovi prijatelji i ljudi od poverenja prelaze u drugi tabor, pa se sete da su mu dali stan na korišćenje. Stefanović i dalje deluje kao čovek koji veruje da ima sa čime da trguje. I tako i nastupa.
Pošto ovde nadležnih institucija nema, sve ih je sravnila sa zemljom ova vlast, igra se na blef. Ako se dr Stefanović mnogo naroguši moraće da otkrije karte. Ako ne da na sebe, ali ne gađa Andrićev venac, svi se pitaju šta ima u rukavu. I tako izgleda njegova trenutna taktika.
U trenutku, kada ne osećaju da neko može da im zapreti spolja, korupcija, prisluškivanja pretvaraju se u „dvorske“ spletke. I šalju poruku – da su se i ovi sada odrodili od onih ljudi koji su im dali glas.
Zbog toga ministrova opaska o poskupljenju jasno ukazuje na stanje uma onih u Nemanjinoj 11 i na Andrićevom vencu. Tamo hodnicima odzvanja „možemo sve“, „nema ko da nas spreči“, „mi smo većina, sad je došlo naše“. Šta se dešava kad su pročitani? Na primeru KRIK-a koji je u okviru „Pandorinih papira“ otkrio marifetluke koje sada pokušavaju da pokriju međusobnim sukobima za koje veruju da neće odgovarati, vidi se da se ne može pokriti sve.
Većina medija sa druge strane radi samo na jednom poslu – da većina Srbije ne zna za slučajeve poput “Jovanjice”, 24 stana Siniše Malog, prodaje naoružanja iz „Krušika“.
Blef će prestati da prolazi, kada u njemu preteraju toliko da to vidi i većina. Sudeći po ponašanju, blizu su. Onda će vlast koja živi u svom svetu shvatiti da su ulozi preveliki. A tada interesi prestaju da budu zajednički već samo lični.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar