0
U našem narodu se često kaže da je važno da čovek može mirno da spava. To bi značilo da mu je savest mirna, da ga ništa ne jede. Zvanično, to bi značilo i da živi ispravan život, da se drži moralnih načela, a i zakona, da ne čini zlo kako ne bi strahovao od toga da će ga u činjenju nekakvog zla uhvatiti. U praksi je drugačije.
Ljudima jeste važan miran san, ali je veliko pitanje šta taj miran san za koga znači i koliko ima veze sa ispravnim moralnim odlukama. Koliko ljudi znate koji vrlo mirno spavaju nakon što su decu zaposlili u javnom preduzeću, preko partijske veze, iako znaju da su time prekršili zakon? Ako zagrebemo dalje, mogli bismo da kažemo da ima zabrinjavajuće mnogo ljudi koji će reći da mirno spavaju od kad su zaposlili decu preko stranke i, makar u očima zakona naše zemlje, postali kriminalci na neki način. Isti ti ljudi, možda neće prijaviti komšiju koji tuče svoju ženu i decu, kako bi mirno spavali, iako je to njihova zakonska obaveza, a o moralnim obavezama da ne govorimo.
Savest je čudna voćka. Svako je ima, ali nije svačija navijena na isti način. Nekima je savest navijena prema osećaju ispravnog življenja. To su ljudi koji ne bi mogli da spavaju dok slušaju krike bola iz drugog stana. Kako bi? Ne bi mogli s mirom da troše nekoliko hiljada dinara zarađenih na glasanju, znajući da su to u najmanju ruku sumnjive pare. Presele bi im i mnogo veće proneverene pare, pa im zato ne pada ni na pamet da uzmu ove sitne. Sigurno ne bi mogli mirno da kradu svoju zemlju, mirno da za novac ostavljaju komentare pune mržnje na društvenim mrežama, niti da mirno normalizuju nasilje. Ne bi mogli, jer imaju i kičmu, i obraz, a i glavu.
Nažalost, u našem društvu je strahovito rasprostraljena savest koja je navijena naopako, umesto prema sopstvenom osećaju za ispravno i pravedno. Usmerena je ka tome da se ne treba zamerati jačem, šta god to za nekog značilo. Tako je nastala i ona čuvena: „Glasaćemo za vas kad pobedite“. To su ljudi koji neće moći da spavaju ako se zamere nasilniku iz zgrade pozivanjem policije, čak i ako su nekoj ženi time možda spasli život. Ne bi mogli mirno da spavaju ni ako potpišu peticiju protiv kopanja koje bi moglo da izazove urušavanje zgrade u kojoj i sami žive, jer se nikad ne zna ko bi taj potpis mogao da vidi. Taj strah od zameranja veći je od straha od smrti komšinice, veći od straha od pretvaranja doma u prah, a posebno je veći od bojazni da nam zdravstvo nije ni blizu kao što je bilo, da se prosveta raspada, a Crkva divlja. Oni će mirno spavati ako im lokalni šerif dođe na slavu, iako veruju da je možda silovao neke maloletne devojčice, da je nekoga pretukao i da je ko zna koliko para od države pokrao. Staviće ga u čelo stola i mirno će spavati, jer će se osećati bezbedno od svega što ih plaši, a pre svega od njega.
Pred svake izbore je važno čuti nosioce izbornih lista, uporediti programe i informisati se o svemu. To je deo političke kulture, bar bi tako trebalo da bude. Ipak, pred ove izbore se čini da je još važnije preispitati sopstvene vrednosti, strahove i poraze. Šta je ono zbog čega bismo gubili san, a kada mirno spavamo? Da li nas vodi strah ili osećaj ispravnosti za sebe i za druge? Da li nas sve boli kada se uspravimo ili kada se povijemo do zemlje? Nisu to tako teška pitanja. Dovoljno je da pogledamo u ogledalo, pišu nam odgovori na čelu. Kada idemo kroz život povijenih leđa, kad drhtimo pred gorima od sebe i veselimo se mogućnosti da ućarimo crkavicu u društvu u kom je sve više besnih kola, samo je jedno pitanje teško. Da li je taj miran san zaista san ili je to ipak koma iz koje čovek mora pod hitno da se probudi?