Piše Miljana Nešković: Ko ih nije sprečio?

Ovo je mantra koja se generacijama provlači u krugovima istraživačkih novinara. Poslednjih godina vidimo da je doživela opšte širenje i na ljude koji se ne bave istraživanjem. Kad se dogodilo „Arapsko proleće“, pitali smo se po društvenim mrežama i slavama ko od toga ima koristi i ko je to izazvao. Isto se dogodilo i sa ratom u Ukrajini, sa dešavanjima u pojasu Gaze, čak i sa izbijanjem svetske pandemije korona virusa i zemljotresima. I ako se dogodi požar u popularnom letovalištu, veliki broj ljudi će tražiti onoga ko će profitirati tako što će kupiti zemlju uništenu vatrom na najelitnijoj lokaciji. Idemo dalje od toga. Kada devojke progovore o preživljenom seksualnom nasilju u školi, pa to preplavi medije, deo javnosti će se pitati čemu to služi i šta ta priča prikriva. „Ko od toga ima koristi?“ Veliko pitanje i važno pitanje. Nije za svakoga.Katastrofe, odmazde, pljačke, pošasti, boleštine, ratovi i silovanja su deo modela ponašanja čovečanstva hiljadama godina. Napredak civilizacije počiva na razvoju naših sposobnosti da pošasti sprečavamo. Danas ne umiremo od pegavog tifusa po ulicama, zato što smo naučili da to sprečimo. Ne odsecamo glave ljudima po trgovima, zato što smo pronašli način da pravdu tražimo kvalitetnije. Podigli su nam se standardi. Naučili smo da sprečimo zverstvo. Ne ubijamo se i ne silujemo po ulicama, zato što smo socijalno evoluirali do tačke u kojoj smo razvili pravni, bezbednosni i moralni poredak u kom je to neprihvatljivo. Davno u istoriji, ubijeni čovek na ulici ne bi bio šok, danas jeste, zato što smo stvorili vreme koje je okrenuto sigurnosti i u kom svako ugrožavanje sigurnosti doživljavamo kao propust, što i jeste.Posao sistema je pre svega da spreči zlo. Svrha civilizacije, na neki način, počiva na računanju na kvarljivu ljudsku prirodu i na sposobnostima da se ona predupredi kako bi se zlo sprečilo, a sigurnost omogućila. Sankcionisanje zla je krajnja instanca. Zato je pitanje „Ko od ovoga ima koristi?“, ključno za policiju i pravosuđe, kao i za istraživačke novinare. S druge strane, za društvo je to pitanje pogubno. Mi kao narod koji živi u civilizaciji imamo ulogu korektiva sistema. Naš posao je da pitamo „Ko to nije sprečio?“ Ko nije sprečio rušenje u Savamali? Ko nije sprečio masovnu pucnjavu u školi? Ko nije sprečio da na našoj teritoriji zaživi najveća plantaža marihuane u ovom delu Evrope? Ko nije sprečio širenje virusa? Ko nije sprečio ratove?Kada se kao javnost bavimo tim pitanjima imamo realnu moć, jer se obraćamo onima koji od nas zavise i onima čiji je posao da čine sistem, koji bi trebalo da nas čini civilizovanim društvom. Umesto toga, mi se prečesto bavimo detektivskim poslovima za koje nismo stručni, nemamo resurse, a nemamo ni ovlašćenja. Čak i kad znamo ko je imao koristi od iniciranja zla, mi nemamo sposobnost da ga zaustavimo, ali imamo sposobnost da zaustavimo i promenimo one koji to iniciranje nisu predvideli i sprečili. Naš je posao da tražimo odgovornost od onih koji su preuzeli odgovornost.Ipak, mnogo je jednostavnije, a i interesantnije, igrati se istraživanja i spekulisati o velikim, zlim umovima, koji stoje iza nesreća koje nas užasavaju. Tako se osećamo kao da činimo nešto, ali smo bezbedni, jer u stvari ne činimo ništa. Kad znamo da je na svako pitanje „Zašto se ovo dogodilo?“, odgovor uvek: „Zato što nismo sprečili da se dogodi“, onda moramo da preispitamo i ličnu odgovornost, što je mnogo teže od pukog krivljenja Bila Gejtsa ili Vučića za svaki problem. Mi smo narod i imamo važnu ulogu u sistemu. Nije naš posao da istražujemo i presuđujemo onima koji su lično odgovorni za urušavanje bezbednosti i morala. Naš je posao da se bavimo onima koji to urušavanje ne sprečavaju, ne istražuju i ne sankcionišu. Oni su naša odgovornost, ali se njima ne bavimo.