Piše Miljana Nešković: Za koga navijaš u ratu?

Teško mi je bilo i da razumem navijačke poruke koje su ljudi ostavili kada je krenuo rat u Ukrajini, a još teže da obradim one čuvene „Putine baci bombu i budi precizan“, objave. Onda se dogodio rat u Pojasu Gaze. Ponovo smo obasipani novim informacijama o užasnim dešavanjima i stradanjima. Ponovo smo mogli da gledamo ljude koji beže iz svojih domova ostavljajući kompletne živote za sobom, da čitamo o drugim ljudima koji traže svoje bližnje u ruševinama, ali i da nailazimo na iste one surove emotikone koji se grohotom smeju. Društvene mreže daju uvid u sve i svašta, ali imaju vrlo neposredan način i da nas upute u surovost ljudi kojima smo okruženi, pored kojih možda prolazimo dok idemo na posao, koji možda dovode decu u istu školu kao i mi. Zainteresuje te lepa fotografija šteneta koje je udomila koleginica i jednim blagim potezom prsta nagore, bez ikakvog upozorenja, dobiješ i rat, smrt, nepravda, ljudi koji žive u strepnji od mraka koji uskoro pada, ali i silni drugi ljudi, koji žive u miru i koji to posmatraju kao zabavni program.Da li smo postali oholi ili smo kao ljudska vrsta uvek bili oholi, samo sada imamo uvid u činjenicu da je vest o ubijenom detetu na drugoj strani sveta neverovatno smešna za sto dvadeset i osam osoba? Psiholozi će reći da smo kao ljudska bića u prošlosti bili skloni da osetimo privlačnost prema posmatranju nasilja sa bezbedne udaljenosti, čak i navijanju. Da nismo, borbe gladijatora u Starom Rimu ne bi bile tako popularne. Paljenje žena na lomači u srednjem veku ne bi bile glavni događaj na trgovima širom Evrope, kao i obezglavljivanje raznih krivaca, čak i nabijanje na kolac na brdovitom Balkanu. Jednostavan odgovor bi dakle bio da jesmo. Ljudi su oduvek oholi, u vremenu u kom živimo su možda najpitomiji, ako se osvrnemo na bližu i dalju istoriju ljudskog ponašanja.Ipak, neozbiljno bi bilo govoriti o neprirodnim ljudskim reakcijama na vesti o stradanjima na ovim prostorima, bez uzimanja u obzir svega što se desilo na ovim prostorima, kao i svega što stalno čitamo u medijima da bi moglo da se desi. Iako nećemo da priznamo, mi smo ratom duboko istraumirano područje. Potrebno je da prođe makar pedeset godina u miru da bi se kolektivna ratna trauma koliko-toliko povukla. Za razliku od mnogih drugih zemalja, mi tih pola veka ovde nikad nismo uspeli da sastavimo. Decenijama živimo u kolektivnoj ratnoj traumi kojom se naše države ne bave. Trebalo bi da imamo medijske sadržaje koji su osmišljeni u cilju umirivanja društva i buđenju empatije. Trebalo bi da imamo sadržaje u školama koje služe istom cilju, a i baš bi bilo dobro kada bismo imali političke moćnike koji naše kolektivne traume ne zloupotrebljavaju zarad svojih populističkih potreba. Ovako, živimo u društvu koje se nosi sa kolektivnim ratnim traumama, koje su redovno „trigerovane“ kroz zapaljive izjave političara, redovno zveckanje oružjem i priče o ratu. U večitom smo iščekivanju kao zajednica, čak i kad nismo toga svesti. Svako od nas se s tim nosi na svoj način. Kako to izgleda možemo da vidimo i na društvenim mrežama. Svaki put kad do nas dođu informacije o realnom ratu koji se ne dešava nama, iznova smo „trigerovani“, da li kroz neprirodno saosećanje, da li kroz ekstremno odsustvo empatije, te smejanje i navijanje, ali preveliki deo nas kao da ne može da obradi činjenicu da tamo negde postoji rat koji se ne dešava nama, da je to strašno, ali da je prvenstveno strašno za ljude koji ga proživljavaju, da ovog puta nismo mi ti koji su u središtu svega. Preveliki deo nas u tim situacijama zaboravi i da, pošto nismo deo svega, možemo i kroz tišinu da iskažemo saosećanje sa žrtvama, sa njihovim porodicama i sa svima koji ovih dana žive u strepnji ili u žalosti zbog rata. Empatija, o kojoj toliko govorimo kao vrednosti koju želimo da implementiramo u nastavne programe da bi nam deca bila saosećajnija, je upravo to. Ipak, ona je blokirana kada nas svaka informacija o tuđem stradanju vrati u našu kolektivnu traumu. Morali bismo bolje. Deca ne uče samo u školi kako da obrađuju emocije, uče i od nas.