Moja mama i ja imamo naše uskršnje tradicije. Svake godine, kakva god da je godina, i kad je ona bila bolesna, i kad su bile poplave, šta god da se dešavalo, idemo da bacimo stare čuvarkuće u Savu, onda idemo u crkvu, pa kod bake i deke na ručak.

Tome sam pre koju godinu dodala i naš tradicionalni uskršnji video „za buduće nas“, u kom govorimo na šta smo ponosne i šta želimo jedna drugoj, sebi i svetu. To je naša mala magija koju stvaramo. Uspomene su važne i mala čuda su važna, nikako ih ne smemo zanemariti na najčudesniji hrišćanski praznik, dan kada je poruka jedna – Radujmo se!

U društvu u kom je u poslednjih nekoliko godina broj slučajeva depresije udvostručen, a anksioznost porasla na sedamdeset odsto, radovanje u miru i jeste poput malog čuda, nešto u šta možda ipak moramo malo da verujemo da bi se dogodilo.

Ne tako davno, u ovoj zemlji na izborima je pobedila lista koja je u sloganu obećavala mir i stabilnost. Ne verujem da će nam političari koji su deset godina na vlasti sejali rusvaj sada doneti mir i stabilnost, samo zato što je to pisalo po svim bilbordima. S druge strane, imamo osnova da smatramo da su veoma galantno plaćene marketinške agencije koje su ovaj slogan odabrale, uradile dovoljno temeljno istraživanje da bi bez greške procenile šta nam svima u Srbiji očajnički fali. Ne kaže se džabe da ljude do srži najbolje poznaju radnici bezbednosnih službi, sveštenici i stručnjaci za marketing.

Stabilnost koja je finansijska, institucionalna, vrednosna, kulturološka i egzistencijalna čini jedno društvo sigurnom lukom. Predugo nemamo nijednu od navedenih. Fali nam predvidljivosti, fali nam da se ne delimo na privilegovane i odbačene u očima države, fali nam da se ne plašimo bahate radnice Hitne pomoći ili ignorantnog lekara, fali nam da se pravosuđe podrazumeva, očajnički nam fali da znamo da ćemo biti uspešni ako smo vredni i sposobni, a neuspešni ako nismo. Siti smo mafijaških ratova, političkih prepucavanja, kao što smo siti bahatosti prebogatih, čije bogatstvo nema logično poreklo. Nestabilnost destabilizuje ljude.

U duše se uvukao rastući nemir, ulicama i društvenim mrežama ključa bes, koji čini da se osećamo još nesigurnije i udaljenije jedni od drugih. Fali nam i mir među ljudima, u porodicama koje se svađaju oko gluposti, među komšijama, prolaznicima, sličnima i različitima, a najviše mir među neistomišljenicima. Previše davno smo se podelili na ove i one, koji se gledaju kao preko nišana iako žive iste živote i trebaju jedni drugima više nego ikad. Mir politički i spoljnopolitički, jer nam je svima dosta sukoba koji su toliko postali temeljni da su nam i duše zatrovali.

Možda nije loše da se ovakva lista želja u celosti iznese baš na praznik koji slavi čudo, neće da škodi.

Veoma pokvareno, uzete su dve nepresušne potrebe koje gore u svakom od nas i uvezane su u izbornom sloganu sa prezimenom političara, kao garanta mira i stabilnosti. Malo je štetnijih stvari od toga. Povlađivanjem našoj duhovnoj i karakternoj lenjosti, objašnjeno nam je da ono čemu moramo da posvetimo maltene ceo život, može da nam završi jedan političar. Istina je da naš unutrašnji mir, našu sposobnost da čujemo i vidimo druge u miru, našu ličnu stabilnost od koje sve počinje ne može da nam donese nijedan političar. Oni mogu da ih naruše, mogu zemlju da uruše, mogu sve da destabilizuju i uznemire kad su loši, ali čak ni najbolji ne mogu da pređu naš put mira i stabilnosti umesto nas. Ni Gandi to nije radio, on je samo svojim primerom podsticao ljude na to da budu bolji, ohrabrivao ih da pronađu spokoj, ukazivao im na to koliko je to veliki, ali i veličanstven put.

Zato je moja želja za sve nas da danas, ili bilo koji drugi dan, svako od nas osvesti makar malo svoj nemir i svoju nestabilnost. Da krenemo od rehabilitacije svoje duše, od jačanja svog karaktera, i od svoje porodice za koju možemo da budemo bolji. Da se izvinimo članovima porodice ako smo praznik proveli u svađi, počnemo da stvaramo svoja čuda i da uradimo šta je do nas da svoju luku učinimo mirnom i stabilnom – prvo dušu, pa kuću, pa komšiluk.

Fali nam svima zagrljaj od sopstvene zemlje, osećaj da je tu za nas i da nas poštuje, vidi i čuje sve, jer smo njeni građani, da u njenim očima ne postoje političke pripadnosti. Ali pre toga, moramo kolektivno da rešimo da budemo ti ljudi bez obzira na kazne i nagrade, da prigrlimo one koji su nam najbliži, čak i ako smo sebe ubedili da nisu. Nema skoka bez dobrog oslonca.

BONUS VIDEO: Danica Vučenić o hodu Srbije po ivici i rezultatu tronedeljnih izbora u BG