Piše Miljana Nešković: Danijelin proces

Svi imamo jedinstvene mehanizme za očuvanje života i razuma. Stres koji je suviše bolan da bi bio prevaziđen, ostavlja psihološku ranu, traumu, zbog koje smo u stanju da svoj život podredimo strahu od novog napada. Seksualana trauma može da promeni osobu i postane deo njenog novog modela ponašanja i razmišljanja. Radi se o kompleksnim mehanizmima psihe koji nas, paradoksalno, mogu držati zarobljene u traumatičnom događaju.Društvo nerazumevanjem dodaje so na tu ranu. Iracionalan osećaj krivice je jedan od čestih simptoma traume usled silovanja, ali ne i jedini. Ona može biti praćena i konfuzijom, koja proizilazi iz blokade percepcije usled seksualnog napada, kao prirodne reakcija na oduzimanje kontrole nad telom. Kada je opažanje izmenjeno i sećanja su konfuzna.Novinari koji intervjuišu žrtve nasilja ili pišu o silovanjima ovo bi morali da znaju. Ako ne znaju, dužni su da se informišu kako bi edukovali javnost, koja ima nezdravu naviku da žrtvama traži manu u iskazima i svaljuje svu krivicu na njih. Onda kad mediji i zakažu, nadležni organi bi morali imati ova saznanja, jer su to osnovne stvari.U slučaju glumice Danijele Štajnfeld koja je progovorila o silovanju i ukazala na Branislava Lečića kao na svog nasilnika, institucije, kao i većina medija, poneli su se kao da se sve u ovom društvu vodi na nivou ozlojeđenog tračarenja ispred dragstora. Zbog toga je ove nedelje mnogo žena uznemirila je vest da je „Tužilaštvo odbacilo tužbu Danijele Štajfeld“, iako je pogrešna. Danijela nije podnela prijavu, već je policija po službenoj dužnosti reagovala na natpise u medijima – i nije uradila ništa efikasno. Meni je to vest.Jasnije bi bilo napisati: „Uz sve dokaze koje su ponudile Danijela Štajnfeld, Merima Isaković, ali i druge žene koje su želele da ostanu anonimne, nadležni nisu uradili ništa konkretno. Slučaj možda bude odbačen zbog nedostatka dokaza, što će jedva dočekati svi parasilovatelji Srbije, kako bi mahali tim odbačajem, kao da je dokazano da je Danijela lagala. A nije. Država je, po ko zna koji put, rekla da ne zna šta će.“.Bez objašnjenja da je nerasvetljivanje slučaja propust institucija, a ne žrtve, država ne samo što ne radi posao, nego i dodatno ponižava žrtve nasilja. Ne znam ko je pustio buvu da su žrtve silovanja dužne da dokažu da se silovanje desilo. Država je dužna da to uradi, ali i da stalno unapređuje procese, kako tokom istraga ne bi dodatno maltretirala oštećene. Takođe, svi su u obavezi da objasne nasilje, a ne samo da viču kako je to loše.Danas možda nemamo pravosnažnu presudu, ali imamo priznanje države da nema ništa sem nedopustivih izgovora za to što slučaj nije rasvetljen. Time je ukazano nepoštovanje svim žrtvama. Zato podsećam da Danijela ne mora ništa, ali da zaposleni u institucijama i te kako moraju da dokažu da primaju platu s nekim razlogom. Policija je praktično jurila Danijelu i vršila pritisak na nju da ukaže na svog nasilnika (što ne bi smelo da bude dozvoljeno), iako se ona plašila. Nakon toga, Štajfeld je molila da se njena privatnost zaštiti i da detalji njenog iskaza ne cure u medije. Sve što nije smelo se dogodilo.U policiji i dalje niko nije krivično odgovarao za to što su detalji poverljivih iskaza u više slučaja prijava silovanja završili na naslovnicama tabloida. Za ovakvo dodatno maltretiranje izgovora nema. Ako procedure ne mogu da obezbede dokaze i sigurnost ženama koje prijavljuju nasilnike, možda je vreme da se ažuriraju. Ako zaposleni u institucijama nisu sposobni da se prema ženi koja prijavljuje silovanje ponašaju kao odgovorna bića, sigurno je vreme da ih zamene neki drugi koji jesu. Sve razvijene zemlje su te promene odavno sprovele.