Upadljiva je smirenost predsednika države u javnim nastupima poslednjih nedelja. Odbija da govori o političkim protivnicima, manje je svadljiv, češće moli, poziva – kao da se čovek prepodobio. Samo u tragovima podseća na političara koji bljuje vatru na sve strane.

S druge strane, stanje u društvu je sačuvaj bože – opozicija se progoni iz skupštinskih klupa, zavađeni i podeljeni građani su na ivici sukoba, padaju psovke, suze, uvrede i šamari.

Dok predsednik govori za oktavu niže, njegove falange pale baklje po beogradskim soliterima u vreme policijskog časa. Dok on „šeta po poljima pamuka“, premijerka „navlači“ ludačke košulje poslanicima. Dok on brine o zdravlju nacije, njegovi okupljaju pristalice u vreme koronavirusa.

Otkud nesklad između tih prepodobnih nastupa najmoćnijeg čoveka u Srbiji i ponašanja njegovih sledbenika, simpatizera, stranačkih kolega, i svih drugih grupa koje podržavaju vlast. Da li to prvi čovek režima ima potrebu da sa sebe skine odgovornost za stanje u kome se država nalazi?

Eto, ne slušaju ga. Nije Srpska napredna stranka (čitaj on) organizovala bakljadu – a baklje su gorele, nije SNS dovela u ponedeljak hiljade ljudi pred Skupštinu – a ljudi su stigli. Pa i Martinović odbija saradnju, neće da prekine štrajk glađu, iako ga predsednik moli.

Ne vredi, moš misliti, Martinović ne sluša predsednika. Jel to krademo Miloševićevu priču, znate ono „Sloba je dobar, ali ovi oko njega“ – katastrofa.

Dobro je da Visoko mesto menja retoriku, ali nije dovoljno. Može Aleksandar Vučić ovog časa da obuče monašku odoru i ode u manastir ali to ga neće abolirati od odgovornosti za stanje u kome se nalazi država – bez uslova za poštene izbore, bez građanskih sloboda, bez slobodnih medija, sa urušenim sistemom vrednosti, sa zarobljenim institucijama, sa ljudima koji jedni druge gledaju kao neprijatelje…

Ovo je prostor u kome stranačka mašinerija obesmišljava sve što joj nije po volji. Zamislite da je u vreme gladovanja Tomislava Nikolića tadašnji predsednik Boris Tadić poslao svoje poslanike da štrajkuju i kontriraju, da ga „miniraju“. Na šta bi to ličilo, na ruganje, odnosno na ovo što upravo danas čine naprednjaci. Na ludilo kome se ne nazire kraj.

Ta „borba glađu“ koju gledamo između Obradovića i Martinovića je slika države kakve nije bilo u istoriji.

Problem je samo što vreme ne radi za nas. Mi smo svakim danom sve bliže tome da se obistini „prokletstvo“ Stjepana Mesića. Neću ni da ga ponovim, oni koji vode državu znaju o čemu pričam.

Da se to ne bi desilo prepodobne nastupe čoveka koji se za sve pita i o svemu odlučuje mora pratiti i promenjeno ponašanje njegovog okruženja. Kako ćemo znati da se to desilo, pa lako – opozicija neće biti „lopovska“ i „fašistička“, neće goreti kuće kritičara vlasti, umesto stvaranja problema tragaće se za rešenjima. Nije to teško, a mnogo je lekovito.

Nevolja je što uprepodobljeni to ne želi, a mi nemamo snage da ga nateramo. Sve ostalo je put bez povratka.