0
Poslednji period vladavine naprednjaka obeležiće enormno zaduživanje, koje će pratiti adekvatna represija i odgovarajuća propaganda. Srbija ni sadašnje dugove (36 milijardi evra) nije u stanju da otplaćuje bez reprograma i kredita. Kad se završi novi investicioni ciklus od 12 milijardi, biće srećni samo oni koji na vreme odu. U inostranstvo ili na anketu kod Svetog Petra.
Kolika je to količina novca? Amerikance je simbol moći, nosač aviona „Kenedi“, koštao upravo toliko. Ne mislim da nama treba „Kenedi“, više sam za pokretne stepanice na ŽS Prokop, da majke ne nose kolica sa decom preko stepeništa. I da se invalidi ne lome dok stignu do voza.
Neverovatna je lakoća s kojom nam je predsednik Vučić saopštio program svoje četvoroletke. Iako to nije njegov posao, on hoće da nas usreći, da do 2027. napravi nacionalni stadion, Ekspo centar i sve što uz to ide. Plus krečenje fasada, da se narodu šareni pred očima. Dirljivo za čoveka koji se po čitav dan rve sa svetskim alama, koga kumovi brukaju gde stignu, a saradnici koriste za bogaćenje na račun njegove dobrote.
Iz nekog razloga, izostala je euforije koja prati ovakva srljanja u „uspeh“. Slušam porudžbinu na pijaci: „Dajte mi dve veće šargarepe, dve manje glavice luka i za 300 dinara boranije“. Nema za kilo, a nema ni osmeha, ni ponosa zbog novog investicionog zamaha koji nas vodi tamo gde nikad nismo bili. Sem u vreme kada su Miloševićevi volonteri bacali narodu hleb sa kamiona.
PROČITAJTE JOŠ
Imalo bi logike da se taj silni novac uloži u energetiku pa da izvozimo struju, ili poljoprivredu da ne uvozimo hranu. U zaštitu životne sredine, da se ne trujemo čim udahnemo. Da se manje razbolevamo i smanjimo pritisak na lekare, kojih ionako nema dovoljno. Jok, spiskaćemo pare u vašarište i igralište.
Ništa od tih 12 milijardi neće biti plasirano u proizvodnju, u ono što će stvarati novu vrednost iz čega bi mogla da se otplaćuju zaduženja. Ne treba biti veliki stručnjak pa videti da se mi godišnje zadužujemo po nekoliko milijardi evra, a da to prati skroman privredni rast. Brže nam rastu dugovi od onoga što smo u stanju da napravimo i prodamo. Na kraju, taj balon mora pući – po našim leđima.
Kreatori takvog „razvoja“ završiće u nekakvoj Moskvi ili Lozani sa punim koferima. Nama koji ostanemo, strani poverioci će predlagati zamrzavanje plata i penzija. A, možda nam uzmu i neku elektranu.
Čovek kome verujem, profesor Goran Radosavljević, kaže da je boravio u Astani, koja je, takođe, bila domaćin Ekspo izložbe. Sada je, tvrdi profesor, to mesto grad duhova. Ništa od profita. Ali, lako je Kazahstancima dok ima nafte, šta ćemo mi?
Teško je takve objekte učiniti profitabilnim. Mi bismo u Ekspo centar mogli da preselimo neke tradicionalne manifestacije, Kupusijadu, Poselo Ličana… I obavezno da traju duže, da imamo, na primer, mesece i godine „Ludaje“. Da čitavi paviljoni budu natiskani bundevama. Ima potencijala.
Dakle, naprednjački gang će da odlučuje o trošenju 12 milijardi evra. To su isti ljudi koji neće da nam kažu koliko je koštao spomenik Stefanu Nemanji, a skrivanjem se ne gradi poverenje.
Kako da verujemo ekipi koja deceniju laže da će izgraditi kanalizaciju za 100.000 ljudi na beogradskoj levoj obali Dunava. A neće da krenu u realizaciju, jer je deo novca obezbedila Evropska banka, koja traži javnost u radu i čiste račune. Rezultat – nema ugradnje, nema ni kanalizacije.
Voleo bih da čujem šta o projektu 12 milijardi misle oni što se s proleća okupljaju na čampras divanu zvanom Biznis forum na Kopaoniku. Sa kojom radošću gledaju na četvoroletku. Da li smeju i jednu da zucnu protiv – makar da sumnjaju.
I šta misli „nacionalna“ opozicija koja od „odbrane“ Kosova nema vremena da se bavi parama. Stići će i do njih mrvice koje će vizionar prosipati okolo.
Iskustvo nas uči da ugradnja ne sme biti manja od 30 odsto, plus čast za kreditore i lobiste, pa poneki aneks i eto nas na 50 odsto isparenja. Toliko verovatno i jeste realna vrednost zamišljenog cirkusa.