Srbija je izgleda jedina država čije se stanovništvo uvećava umiranjem. Što nas je iz godine u godinu manje, to nas je sve više na spisku za državnih 100 evra. Što bi se reklo, samo je nebo granica.
Prema procenama Zavoda za statistiku Srbija je 2018. imala oko 6.98 miliona stanovnika. Ako od te brojke odbijemo maloletne (oko 1,2 miliona) računica pokazuje da pravo na 100 evra ima 5,7 miliona građana. Odakle sad na spisku 6,4 miliona registrovanih (1,9 penzioneri i socijalno ugroženi, plus 4,5 miliona prijavljenih)?
Načitao sam se i naslušao priča o mrtvim dušama i nepostojećim imenima u raznim državnim firmama. To vam je ono kad direktor neke škole ima 100 zaposlenih a ministarstvu šalje platni spisak sa 120, 130 imena. Sve dok ga ne provale.
Prvo što mi pada na um kad slušam ministra finansija kako nam saopštava brojke jesu baš te mrtve duše, ti nepostojeći ljudi. Na popisu 2011. bilo nas je 7,18 miliona, godišnje nas nestaje oko 36 hiljada, a evo „dogurali“ smo do blizu osam miliona.
Pretpostavimo da je sve idealno čisto i da spisak prijavljenih drži i kontroliše neko poput Svetog Save i da nema potrebe za proverom. Ipak bi valjalo nekom nevernom Tomi ostaviti mogućnost provere. Neka se lično uveri da je sve besprekorno.
A sad zamislite drugu krajnost, da je u samoj ideji podele po 100 evra smišljena i linija prevare, linija nepostojećih ljudi. Kako to neko od običnih građana, poreskih obveznika može da proveri? Ko će kada i kako kontrolisati te spiskove? Da li će se ijedan kontrolni organ njima baviti?
Nama vlast jednostavno može da saopšti da se za sto evra prijavilo „toliko i toliko“ i tu je kraj. Mi nemamo nikakvu mogućnost provere. Šta ćemo moći da vidimo u nekim godišnjim izveštajima – ništa. Samo ukupan broj prijavljenih i koliko je ukupno isplaćeno para.
Jedino ostaje da verujemo srpskom ministru finansija, da verujemo premijerki, da verujemo predsedniku. A šta ako im ne verujemo?
I što bi verovali vlastima u zemlji u kojoj su se pare izvlačile na Kipar, u kojoj je bila pljačkaška privatizacija, u kojoj se na tenderima otimaju milijarde, u kojoj se banke pelješe pa teraju u stečaj.
Kako da verujemo vlastima u zemlji u kojoj je iz godine u godnu sve veća korupcija. Kako da verujemo pojedincima iz vlasti koji su nas toliko puta obmanuli, koji se pominju u brojnim aferama. Kako da znamo da desetine miliona evra neće završti na na adresi „navijačkih“ i stranačkih udruženja.
Zamislite samo da neko odluči da na spisak prijavljenih dopiše 100 hiljada (a tek 500,000), to je 10 miliona evra. I da nam prodaje priču o tome kako se dijaspora masovno prijavila.
Da je želela da sve bude čisto, vlast bi našla načina da sve u vezi 100 evra bude proverljivo. Da se otkloni svaka sumnja.
Evo ja pitam zašto taj spisak ne bi bio javan, bez matičnog broja i broja LK, ali sa adresom stanovanja. Time se ne ugrožava, nečija sigurnost, privatnost.
Ako neko ima bolji predlog neka kaže.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare