0
Možete ih videti svuda. U prevozu, na ulici, preko puta vašeg kompjutera na poslu, u vašem krevetu. Na prvi pogled, to su obični ljudi, kao i vi: mirni, nekad dosadni, nekad zabavni, ali pre svega nenasilni i miroljubivi. Međutim, sitnice ih odaju. Nervozan pogled ispod oka; neželjen pokret ruke; slučajan škrgut zuba. U pitanju su horde ljudi u očajničkoj potrazi za – noževima.
A neprijatelj vreba na svakom ćošku. Ako stignu u „maksi“ u Paviljonima, tamo je već red od 455634 penzionera spremnih da opelješe policu s nožekanjama; tada treba odmah sesti u šesnaesticu na zadnja vrata i sići kod Starog Merkatora, pa utrčati u onaj veliki „maksi“, tamo su veće zalihe sigurno.
Ali, ni u autobusu niste bezbedni.
„Brate, uzeo sam onaj univerzalni i super je. Sad mi treba onaj reckavi, za leba“, kaže jedan tinejdžer u šesnaestici pre neki dan. Da, tinejdžer.
Babe, dede, fanovi serije „Euforija“, bankari, šljakeri, fudbaleri i samostalni umetnici, bukvalno svi u ovoj zemlji već su mesecima usred frenetične kampanje nacionalnog naoružavanja kakva se ne pamti valjda od ratova devedesetih godina. Udarili Hrvati? Bombarduju Ameri? Otcepljuju se Albanci? Ma jok, „maksi“ deli kupončiće za noževe.
Imam prijatelja na Fejsbuku koji obožava igre rečima i često je briljantan u tome, a ovih dana je novu nacionalnu pomamu sumirao u sintagmi „Blejd Raner“ – osoba koja pokušava da dođe do noževa iz „maksija“. Lupih smajli koji se smeje, ali osmeh je bio kiseo.
Tu se, naravno, ne iscrpljuju sličnosti između distopijskog remek-dela Ridlija Skota i srpske zbilje u 2022. godini. U „Blejd raneru“, naime, sintetički stvoreni ljudi zvani replikanti beže od specijalne policije zvane istrebljivači, koji ih love i penzionišu.
Decenijama se u ovoj zemlji međusobno penzionišu replikanti partizani i istrebljivači četnici, liberali i konzerve, levi i desni… U zadnje vreme i vakseri i antivakseri, ali dobro, ovi poslednji se uglavnom, kako bih rekao, samopenzionišu. I neka ih.
Ono što mene više brine je činjenica da se ovih meseci u Srbiji doslovno određuje sudbina zemlje u najmanje naredne četiri godine, a verovatno i na mnogo duže, a ta se tema u javnosti tretira otprilike kao smor nad smorovima koji više nikog živog ne interesuje niti ga se tiče. Umete li da nabrojite sve stranke koje čine najveći opozicioni blok? Kako se beše zove Ponoš? Jel Vladeta u DSS još? Jel tamo i dalje Koštunjavi?
Pokušajte da zamislite horde ljudi koji se raspituju kako da se prijave za kontrolore izbora, ko je u njihovoj opštili na listi za lokalne izbore, kako da prijave nepravilnosti i nedozvoljene pritiske vlasti na opoziciju… E, to je već čist SF.
Za to vreme, Vođa je sa zarđalih kašika prešao na nerđajići čelik, pa bez milosti seče i udara tamo gde je narod najtanji, podmićujući podjednakom milostinjom iste one penzionere i fanove serije „Euforija“, dodajući svakog meseca po 100 evrića.
Sedimo ovih dana po kafanama i dnevnim sobama, gledamo sve bizarnije predsednikove intervjue u kojima deli sve više predizbornih para kao da su njegove a ne državne i po glavi nam se mota samo jedno pitanje.
Ne, to pitanje nije: „Kako da skinemo ovo zlo“. To pitanje je: Ima li reckavog noža u „maksiju“ kod Opštine?
Bonus video: Najpoznatiji negativac Holivuda dobio svoju voštanu figuru
Pratite nas i na društvenim mrežama:
