Svakog dana idem biciklom na posao od Paviljona do redakcije „Nove“, koja se nalazi preko puta SIV-a. Smatram to jednom od najvećih prednosti života i rada na Novom Beogradu, jer, budimo realni, vožnja bicikla neuporedivo je prijatnija, zdravija i ekološki smislenija od agonije zvane GSP.
I sve bude idilično – sređene biciklističke staze, drvoredi, vozači-psihopate koji žele da me ubiju na prelazu – do trenutka kada se približim kružnom toku kod Opštine, gde me već godinama dočekuje njuška ratnog zločinca Ratka Mladića, u vidu grafita na jednom od solitera.
Nekoliko stotina metara dalje, u Bulevaru Zorana Đinđića, još jedan džinovski grafit: Bulevar Ratka Mladića.
Lepo. Novi Beograd, biser jugoslovenske brutalističke arhitekture i ostvarenje vlažnih snova svih socijalista ovog sveta o utopijskom gradu budućnosti, tako se pretvorio u sigurnu kuću za jednog bezdušnog koljača i njegove pokvarene sledbenike.
Mislite da preterujem? Pitajte Žene u crnom, kojima je proteklog vikenda na vratima osvanuo grafit „Kurve u crnom“ i „Ratko Mladić“, uz iscrtana „četiri es“.
„Tokom 30 godina rada Žene u crnom su bile izložene kako verbalnim, tako i fizičkim napadima. Aktivistkinje Žena u crnom, kao i prostorije Žena u crnom su često bile meta fizičkih napada raznih fašističkih grupa i pojedinaca koji su se uvek okončavali nekažnjeno. Ti napadi iza kojih su najčešće stajali takozvani nedržavni akteri, koji su uvek bili i dalje jesu pod kontrolom delova nerasformiranih tajnih službi, koje su ostale kao nasleđe Miloševićevog zločinačkog režima, uvek su se odigravali uz prećutnu saglasnost političkih garnitura na vlasti“, saopštile su Žene u crnom.
I zaista, zar bi bilo moguće da ti grafiti na Novom Beogradu stoje tako bez prećutne dozvole vlasti? Ne sećam se da je Vesić Goran išao s kanticom kreča i premazivao sramne natpise. Ali video sam ga kako pre neki dan kod onog Marića sramno i patetično pokušava da u isti koš stavi Zorana Đinđića i onog koji je Đinđićevo ime prelepljivao Mladićevim.
Ne sećam se ni da je predsednik opštine Novi Beograd, Šapić Aleksandar, išta uradio tim povodom.
Zato su i nesmetano oni nabilodvani i tetovirani vratovi mogli danima bez problema da „prikupljaju potpise“ za oslobađenje Đinđićevog ubice Zvezdana Jovanovića, pa da usput i disciplinuju onu šačicu građana koji su pokušali da im se suprotstave.
Poruka je jasna – Mladić je naš heroj; Đinđić je izdajica; Žene u crnom su kurve… Nastavite niz.
Mladićev lik je u filmu „Quo Vadis, Aida“ Jasmile Žbanić igrao genijalni Boris Isaković. Kako čovek da glumi takvo zlo? Evo kako je na to pitanje pokušao da odgovori Isaković:
„A što se tiče Mladića, pomislio sam na to šta mogu da budu posledice, ali očigledno ne u toj meri da bi me to sprečilo da tu ulogu igram. Imao sam neke druge zadrške, intimne, pa sam se pitao zašto bih se ja uopšte bavio tim karakterom, u smislu svog glumačkog razvoja. Jer, još na Akademiji sam počeo da otvaram ljudske mrakove, te tamne strane ličnosti, koje su u svakome od nas, i to onda lako može da se pretvori u nekakav kliše“.
Plašim se trenutka u kojem će Mladić do te mere postati deo naše stvarnosti i svakodnevice da će postati baš to – kliše.
A do tad sanjam vožnju biciklom u kojem će taj mrski lik na novobeogradskoj zgradi jednom za svagda biti premazan onim što se u pristojnim novinama kao što su ove ni ne spominje.
Bonus video: Peticija za Zvezdana Jovanovića
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare