Deca menjaju školu, mislim, menjamo stan, menjamo kraj, menjamo sve te prizore oko nas.
Naravno, ako nam majstori to dopuste
I niko nikog ne ubije, naravno
Što je, naravno, dosta navučeno
Ali
Hajde da kažemo da se sve to događa
Jer smo optimisti
A u tom slučaju
Da
Deca menjaju školu
I to na njih ostavlja veći utisak od ičeg drugog
Jer su mali
I
Njihova iskustva zato nisu velika
I među njima, ovo školsko se dužinom i snagom ipak dosta visoko kotira
A ja
Slušam njihov lament
Mazim im mirišljave glave
Razumem
Drugari, učiteljice
Ali
Od svega što o toj staroj školi znam
Meni će najviše nedostajati
Statler i Waldorf.
Sećate se ta dva iz Mapeta?
_
Da, na sam ulaz u školu – jeste Vračar, ali ipak nije Had – stavili su: ne troglavog Kerbera sa zmijama oko vrata, već: dve odvojene glave s ne previše keza
Kako kad
To je zato što znaju život dovoljno
U pitanju su dva starija gospodina
Jedan je Dušan, a drugi je došao kasnije, i ja ga zovem Džim
Jer pričali smo jednom o Dorsima
Iako, za mene, Dorsi su mladi, jer na snimcima jesu, i ja sam mlada, jer bila sam mlada kad sam ih otkrila, pa me čudi što Džim za njih zna
Ali i Džim je, u svojoj glavi, mlad
Ma da
Taj tandem, Dušan i Džim, ceo taj još mlađi život posmatra
Kako ulazi i izlazi svakodnevno, kako se muva okolo, kako vrvi i eskalira
Tandem klati glavom, gleda, ne odobrava
Iza stakla portirnice, ispod zidnog sata, pored ulaza
Taj tandem zna
Redom kako se to dešava
Kako od onih malih glavica
Svežih mozgova
Za par godina
Kresanja i spuštanja
Ocena dobijanja
Za par godina pokušaja sviđanja
Opakim ekipama
Za par godina
Samo
Biva
Ono
Da
Deca postaju surova i opora, mlaka, lenja i vrludava
Uplašena
Životom zgađena
Sumnjičava
Bubuljičava
Nevesela
Neupotrebljiva
Taj tandem zna
I svaki put kad dođem po decu – to je svaki dan
Pitam kako su i šta se dešava
Zasmejavam ih
Nešto nađem da ih molim ili šokiram
Da ih prodrmam
Jer
Jeben je njihov dan.
Iza televizora u kom je uvek isti program kome
Zna se kraj:
Iz dece
Koja obećavaju
Rastu ljudi
Koji
_
Ne.
_
Kraj.
I, kažem, od septembra će mi faliti ta dva čoveka, starija, da me pogledaju kao da sve kapiram
Da mi decu potapšu po kosi dok preteški ranac prevlače uz stepenik
Da prevrnu očima na dežurne kad ne zapamte ime đaka po kog odlaze
Da podviknu osmacima jer su postali divljaci i životinje
Da odnesu Valu užinu pošto je ponovo zaboravio da je spakuje
Da
Oni
Kapiraju
Sve
.
I
Možda u novoj školi imaju portire takođe
Možda su takođe starija gospoda
Možda su odlična
Možda su
Ha
Ali ja ih neću voleti
Da, da.
.
(Imam i ja pravo da se durim.
Što su moja deca posebna?
Deco, jbg
– I majka ima pravo da lamentira.)
…
PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.
I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.
Bonus video: Prvi deo ceremonije otvaranja Exita pušteno 22 goluba za 22. Exit
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare