Ovih dana s posebnom pažnjom zagledam kamenje po crkvama iz trinaestog veka, kaldrmu po drevnim gradskim ulicama, blokove na piramidama, spojeve na lukovima, mermere u hamamima, jonske i dorske stubove iz pradavnina, rozete i čipku na frizovima... Imam naime majstore.

I sagradili su mi kupatilo
Koje moram da rušim
I da ga zidam ispočetka.

Od grčkih hramova, recimo
Pa do godine 2022, ove sad, trenutne
Čovečanstvo je nazadovalo u toj meri da je na počecima vremena moglo da ovaploti u kamenu do
najsitnijeg detalja velelepnu misao sazdanu na metafori i epifaniji, a danas ne ume:
Da poređa pločice u jedan red
A ispod njega da stavi drugi

–
Takav isti.
.
Kako verovati u planove?
Leti se na Mars i u sve kosmose
Otkrivaju se lekovi za side i za rakove

A u isto vreme
Sa zidova mog novog kupatila
Gleda me odozgo jedan red keramike nagnut ulevo, a odozdo red izbačen ka podu. Sve su pločice
u spoju obijene i vrhovi su slomljeni. Na pola su isečene kao da su rukama lomljene
Na mašini mi je pokazano: Vidiš,
– pa ne može drugačije.

–
Evo me u Francuskoj, nakratko, i
Evo me Gde
Gledam
Vitraže
Sastavljene od najsitnijih komadića stakla, bojenog čudima

Kroz koja sunce prosijava kao da mu je zadatak da obasja dušu
Gledam harfe i orgulje, gledam svodove
A onda neko
Kaže mi: Ali
U Francuskoj još uvek ume da se uradi i kupatilo. Znaš,

–

Svi naši majstori u Francusku su otišli.
I u Nemačku.
Svuda
Samo da ovde ne ostanu.
Tamo, znaš, rade lepo i pedantno
S elanom i u zanosima

Tamo prave ugovore
Tamo u ugovorima piše rok i penali kad se probije
Tamo se svaki džak lepka i ploča gipsa definiše
I na kraju
Tamo
Te

Što ih teraju da
Tako rade
Poštuju.
Ne kao mene
Koja računam: Ljudi smo
Pa ko to preuzme posao, a ne ume

Ko to kaže Toliko je, pa otme još
Ko to
Može
Ma
Ko to sve?!?
–

Pa onaj isti koji ti na kraju kaže:
Ko to
Ovih dana
Daje avans?
– Pa samo budale, e.
A
Ta budala
To sam ja.
I okej je da platim
Bar duplo
Je l.
Pa tako je.
Jer koji me je kurčevi patriotizam ovde zadržao
Da podržavam
Ove Ovdašnje
Redom
Ideje
Načine

I
Navike
Od kojih mudri beže
Ko gde zna
I svaki pošten keramičar se
Ove cele zemlje sapira
Dok ja sam
Znate
Ja sam:
Pametna
Pa sam ostala da s ostacima
Da sa restlovima
Te bežanije
Rušim
i
Gradim svoje jedino
svoje pretužno

Kupatilo.

…
PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svake novine u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.
I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video: Glas, dirka, bas – The Song Is You