Piše Maja Uzelac: Kreni stani

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji - o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj - čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim. I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem. Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke. Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

KRENI STANI

Život želi da se nastavi. Aj ne budemo zli, prosto je tako.
Možda ovog časa ne treba. (Tako brzo, tako odmah.) Možda treba. Ko smo mi da jbno znamo? (Tzv. struka? Nema pojma takođe. – A šta ako sad virus ne stane? A šta ako stane, prestane, al ne nestane? Ono – drugi talas, treći talas, brodolom?)

No, na stranu (kvazi)naučna nagađanja. Ja sad pričam o osećanjima.
Pošto, kao ljudska bića, mi takođe imamo to. Znaš.
Sad, neko vrv kaže – Samo ti danas osećaj, sutra ćemo svi pomreti. I ja razumem to. Strah. Ljudska bića, još jednom.

A šta sam to došla da kažem da jbno ovaj put osećam? Na ulicama?

Osećam plimu želje za životom. Nagon za nenestajanjem. Potrebu za neprestajanjem. Ljubav prema proleću. Strast ka pipanju. Sajlu u telu. Koja baca u zagrljaje. Koja vozi noge parkovima. Oprugu u plućima. Koja ih rasteže do pucanja. Koja glumi harmoniku. Napon u glasu. Širi se snažno.

Kod jednih. Kod istih tih – ponekad – frku. Od samih sebe, od istih takvih ostalih.

Samo frku, kod drugih. Želju da okoštaju. Da se pretvore u svoj spomenik. Da me satru jezikom zbog relativizovanja i zbog odbrane kretanja.
Koje ne branim.
Već razumem.
A, to što razumem nije mi nikad ništa pomoglo.
Zašto bi prvi put sada.
Ali, to što me raduje?
E, zbog toga bih već mogla da visim na Terazijama.

Jer, ljudi – raduje me. Što biste svoj život nazad.
Što niste za pet minuta navikli da ga nema.
Što niste prigrlili zoom, skype i maske kao da ste oduvek živeli unutra. Što te zidove ne biste da zavolite. Čak i kad su na sekund zabavni. Čak i kad su „neke nove veštine“. Čak i kad vas čine društveno poželjnim.

Sad, kreni-stani je pakao.
Malo stani, znaš. A sad…malo kreni. Ali nemoj da krećeš mnogo.
Kreni…do ćoška. Al nemoj da sedneš u baštu. Jer, ako sedneš, biće u bašti gužva. Neki su već seli. Taj prizor jako brine. Pa i ovaj najveći Stručnjak iz Struke, i on je pravio gužvu neki dan…s maskom na bradi. Pusti, trauma za nas na oprezu i brižne.
Ali, msm, okej, znaš…kreni. Ali stani. Jer, ako kreneš previše jako, ima 18. juna da ti postane obavezna maska (zašto baš 18.? Zašto baš juna? Ne zna se, ali zar je bitno?). Pa ćeš plaćati kaznu dvaes soma (skoro dvaput po čuvenih sto evra) što je nisi natakao jer ambrozija klaustrofobija voliš vazduh šta god. Koliko god oko sebe ostavljao čuvena 2 metra.
Znam, gušiš se, ali što si izašao na ulicu samo zato što je – rečeno da smeš? Ko ti kriv. (Sam si.)

E, sad.
Stani-kreni je cim. Nije dobro za srce.
Stani-kreni je infarkt u najavi. Znamo to, je l?

Međutim, već to što imaš srce ti je relikt nekih prošlih vremena. Anahronizam koji kaćevećjednom izađe iz mode.
Dakle, infarkt je Ko te jebe kad još uvek gajiš to srce.
I treba da trokira, ako već tako uporno nije.

Ali, ne znam.

Aj se iscimamo za sve pare. Jer, ko zna da l će ikad stići Kreni-kreni mod. Ili je Kreni-stani najbolje što za nas imaju u planu.

Aj dobijemo infarkt.

Aj preživimo infarkt.

Šta, i to je bolje nego srce u skajpu.