Piše Luna Lu: Uhvati se za uši pa igraj

Danas bih bila na slavi kod V. Sutradan bi mi bilo zlo od ruske salate i rozen torte kojima ne mogu da odolim, delikatesima gospa Mice koje sve zvanice jedva čekaju. Ali, ništa od te priče. Korona je.

*

Ne znam šta gospođa Mica stavlja u tu rusku salatu, tvrdi da je klasičan recept, majonez nikad kupovni.

A onda namigne i šapne mi – Tajni sastojak je ljubav sa kojom je spremam.

Nedostaje mi te ljubavi u tom zalogaju.

Kao što mi nedostaju sva moguća okupljanja i slavlja.

*

Čini mi se da bih čak išla i na proslavu Novu godine, inače dan koji tradicionalno provodim kod kuće ili radeći.

Ništa slađe nego raditi „tezgu“ za Novu godinu.

Šuškaju novci 1. januara – valja se.

Za nas koji smo puno izlazili noću i živeli moćne noćne živote – subote i Nova godina su bili dani za amatere partijanere, rado smo ih prepuštali „civilima“.

A sada bih išla i na doček, čak znam da bih bila i u srebrnoj disko haljini.

Ali, ništa od te rabote – ni š od šuški ni d od diska.

*

I, sve bih sada nešto jer se NE može.

Išla bih svuda gde me je mrzelo – čak mi se čini i u gužvu bih uronila sve u 16.

Umuljala bih se u masu – nestala među ljudima i plesala i plesala dok me noge drže.

Vratila bih se kući bosonoga sa sandalama u ruci i smokingom preko večernje haljine koji mi je pozajmio neki ljubazni džentleman.

Tako ja to zamišljam, jasno vizuelizujem.

Bilo bi predivno jutro i vazduh bi bio čist.

Verovatno bi bio maj.

Ulice bi mirisale na lipu i ruže divljakuše.

*

Jedno je biti introvert kada je sve normalno, a drugo kada si pod ključem.

Često se osećam kao zaključana egzotična zverka.

A tu su i razni čudni simptomi – jako sam zaboravna, rasejana, rastrzana, muči me nesanica, bizarni snovi i često menjam raspoloženja – takoreći čist šizikarijum na rolerkosteru svetske pandemije.

*

Tri dana sam neverovatno optimistična i čini mi se da će se cela ova stvar rešiti brzo i mudro, a onda dve nedelje uhvati me mrakača misli u koju upadnem kao u šećernu vunu – pa se sva ulepim spoznajom da sa ovim nivoom razvoja čovečanstva i ljudskog roda – ovo stanje može trajati narednih nekoliko godina.

Onda nekoliko dana ne mislim ni o čemu – kažem sebi – Nisi epidemiolog niti mudrac, radi ono što najbolje znaš.

I onda čitam knjige.

I bavim se slovima.

Pišem kastinge i zamišljam scenoslede.

Raspoređujem naslove potencijalnim rediteljima.

Pa zamišljam od koje knjige bi bio idealan film, a od koje serijal i od koliko sezona.

Preferiram one od jedne.

Mini serije su mi tamanica.

Najgore je kada seriju, čija prva sezona bude blokbaster – veštački nagruvaju na steroidima i razvuku na nepotrebnih pet.

*

Tom akcijom, podignem sebi serotonin i dopamin – čitanjem i maštanjem pa opet Jovo nanovo – vrati mi se vera u savest ljudskog roda da ćemo se sabrati i dozvati pameti i svi zajedno pobediti pošast.

A onda opet mrak mrakova – robija sivila – kada pogledam kakva ekipa donosi odluke – prekrstim se, pomolim i pomislim – Padamo u bezdno, spasa nema, naebasmo.

Tamni vijalet je ovo, dragi svi.

*

Zemaljski dani teku, neverovatno mi je da smo na sredini novembra.

Ovo je najčudnija godina u mom čovečanstvu.

A nije da je bilo normalnih.

Ali, ova je bez premca.

Sve vreme mi fale onih nekoliko meseci u karantinu, nemam predstavu suštinski koji je datum – imam osećaj da sam u tuđem košmaru i da tog nekog koji sanja i bunca ne mogu da probudim.

*

Kada je krenulo kinđurenje grada – pomislim šta li nas čeka 2021.

Ali, uopšte ne znam kojom stazom da krenem u promišljanje.

Tako da se držim one – ne planiraj ništa, eventualno šta ćeš za ručak, a šta za večeru.

*

A ima i ovih dana kada me uhvati neki neizdrž – kao kada sam bila mala.

Pa ne znam šta ću sama od sebe.

Sve mi bude dosadno i omiljene aktivnosti i sve što volim – nešto bih novo, da dođu vanzemaljci, da se desi nešto spektakularno fenomenalno – pa to nešto jedva čekam, a tog nečeg nema,

Pa sam nemoguća i nesnosna.

Pa se setim da bi mi mama u tim trenucima govorila – Uhvati se za uši pa igraj.

E bukvalno sam sada u toj fazi da se uhvatim za uši pa zaigram, sve u svemu od te neke nemoći i nekog neopisivog nemira.

*

A kako ste vi ovih dana – da li je i vama rolerkoster – da li je vama neki neizdrž?

Komentari su omogućeni – čitamo se!

I #besafe i čuvajmo se jer nema ko drugi da nas čuva, moramo sami.