Piše Luna Lu: Priča za Noć veštica

Subota, suton. Na putu ka kući srela sam troje maskiranih tinejdžera. Sva trojica bejahu Džokeri.

*

Nikada se nisam kostimirala za Noć veštica.

Nikada nisam bila na maskenbalu povodom tog dana.

Ali, imam nekoliko horor priča u svom rukavu.

Desile su mi se zaista, jedva izvukoh živu glavu, ali preživeh.

Jedna od njih je priča o mom privatnom Luciferu.

Možda je svima drugima bio normalan čovek, ali je po mene bio Đavo, glavom i bradom.

*

Nekada davno, baš davno – bio je maj kada sam saznala da me Lucifer vara.

Lucifer je onaj neki koga na početku volimo manje, s njim smo jer nam se može, osećamo se superiorno na početku, a onda nam uđe pod kožu i u sistem i napravi haos.

Kreće psihičko maltretiranje i slabljenje samopouzdanja – volumen manipulacija se pojačava na način na koji žaba ne zna da se kuva.

*

Varao me je cele zime i proleće, obožavao je da me ponižava.

To mu je bio omiljeni hobi.

Osećala sam se nemoćno i to sam govorila na glas  drugarima, prolaznicima, ma svakom ko je imao volje da me sluša.

Tada sam već i puno jecala, svet sam posmatrala kroz suze.

Sada mi je i malo smešno koliko sam samo plakala.

Moj hobi je postalo samo-sažaljenje.

*

Jednostavno, nisam znala šta da radim.

Poput Hudinija bejah zarobljena u kutiji dok sat otkucava, a vazduha sve manje, znoje mi se dlanovi, nikako da otključam bravu.

Imala sam osećaj da nemam kontrolu nad svojim životom.

Nisam shvatala da nemoć nije činjenično stanje nego emocija koju je kreirala toksična veza.

*

Izbacila bih ga sa mansarde gde smo živeli, vraćao se pun izvinjavanja, sa belim ružama mesnatih latica koje su nenormalno mirisale, otključala bih mu vrata.

Kutija sa nakitom, posle svakog tog ponovnog povratka bila je bogatija za neki komad. Izgledalo je da ga kupovao na kilo.

Sve me je to gušilo, bukvalno sam se budila u sred noći bez vazduha i bila sam potpuno paralisana.

*

Izbledalu, bez života posmatrala sam sebe u ogledalu – nisam imala pojma ko je ta osoba, da li voli omlet ili jaje na oko, da li joj se zaista sviđa ta frizura, ko je uopšte ona posle tri godine života sa Luciferom.

*

A onda je u moj život ušla mudra i iskusna V.

Saslušala me je. Izvela sam svoju tada već rutinsku tačku “Jadna ja”, sa sve plakanjem i kidanjem.

Pružila mi je maramicu i rekla – “Dušo, vreme je da se suočiš i da sebi priznaš da si donela veoma pogrešnu odluku i da ti to neće pomoći da postigneš jedan lep i ispunjen život. Moraš da prestaneš da se samo-zavaravaš. Moraš izaći iz tog ciklusa – kruga psihičkog nasilja i ponižavanja. Samo od tebe zavisi”.

*

Tog dana počelo je moje isceljenje.

Spakovala sam neophodnosti u jednu torbu, ostavila kutiju sa nakitom i iselila sam se iz te mansarde, otišla sam iz stana koji sam iznajmljivala na svoje ime.

Ostavila sam ga.

*

Tog dana, donela sam svoju prvu dobru odluku posle nekoliko stotina dana i preuzeh kontrolu nad sopstvenim životom.

Počeo je proces osvešćivanja od iluzije koju sam stvorila kako bi opravdala i sebe i njega i morala sam da upotrebim razUM.

Ponekad zaboravimo na njega, a on je pokretač naših emocija.

*

Sledeće nedelje, potražila sam stručnu pomoć, počela sam da viđam psihoterapeuta, doktora Džeza, eksperta za neverstva.

Džez me je naučio da to što sam donela pogrešnu odluku da započnem vezu sa čovekom koji je u meni budio najgore i da u toj vezi ostanem toliko vremena – to me ne čini lošom osobom, samo osobom koja je pogrešila.

*

Naučila sam i da prihvatim vlastitu odgovornost u toj celoj priči i da je jako važno uspostaviti odličan kontakt sa sobom i negovati kontrolu nad sopstvenim životom – tada je gotovo nemoguće da neko emotivno manipuliše sa nama i učini nas nesigurnim.

*

Prošlo je više od dekade od Lucifera i evo tek sad mogu da pišem o tome šta se sve tu desilo, koliko je to veliki pičvajz bio.

Zaista je potrebno vreme da se iscelimo, ali najvažnije je napraviti prvi korak – od te prve dobre odluke posle niza sumanutih, nema pogrešnog trenutka za takav iskorak u bolje sutra.

*

Pružam punu podršku svima koji misle da ne zaslužuju bolje – bila sam na tom mestu kada sam bila ubeđena da za bolje nisam.

Sve je to deo scenarija toksičnih veza.

Važno je znati da se odatle može izaći.

*

Žao mi je što ovo društvo ne radi više na edukaciji šta je to zdrav partnerski odnos.

Sve u svemu – razumevanja nam nedostaje po mnogim životnim pitanjima, pa i svest da svakom može da se desi da uđe u zamku pakla verujući da će to biti veličanstvena ljubavna priča.

Jedna veoma šarmantna devojka koju sam intervjuisala u „Sigurnoj kući“, rekla mi je – „Obećavao mi je zvezde, a onda sam sam samo zvezde videla“.

Ljubavni film čas posla može postati horor – iz kog se onda jako teško izlazi.

To je jedna od najkompleksnijih tema koja bi trebalo da bude važna tema medija sa nacionalnim frekvencijama – posebno sada na ivici novog karantina i ekonomske krize koja će stvari učiniti još drastičnijim i komplikovanijim.

*

A koja su vaša uskustva na ovu temu – komentari su omogućeni – čitamo se!

I #BeSafe, pamet u glavu.