Sve u svemu
Ove godine punim 50.
Priznajem, malo sam iznenađena i nisam sigurna da znam šta to tačno znači.
Vreme je relativno – kaže seda glava sa ludom frizurom.
I tu nema šta da se doda – Ajnštajn je to.
Zabavlja me da tremu pred jubilej podelim sa nasumičnim sagovornicima i onda me sa druge strane sačeka galerija utešnih rečenica.
One suštinski ništa ne znače, ali fino zvuče kao komplimenti.
Hvala na oblozi za dušu, prijaju laskanja.
Ono što je izvesno je da sam za sve ove godine preživela 20. vek i evo me u 21.
Nestala mi je domovina i onda sam živela u još nekoliko varijanti država da bih se našla u ovoj demo verziji, a da adresu iz lične karte nisam promenila nijedanput.
Paradigme novog milenijuma se vide u obrisu – kažu vizionari da će svet za par godina – nama iz analagnog sveta – biti NEprepoznatljiv.
Živimo u tektonskim klimatskim promenama, na Antarktiku je u februaru bilo 20 stepeni C, na Dorćolu – hladnije nego na Južnom polu.
I da apokaliptičan spektakl bude kompletan – po svoj prilici rođendan ću proslaviti u karantinskim uslovima planetarne pandemije.
Bukvalno kao da neki uvrnuti scenarista piše scenario.
Život je baziran na stvarnim događajima, a obrti su često za NEpoverovati.
Dakle, 50 – bez poljubaca i zagrljaja – poručuju predstavnici Svetskih zdravstvenih organizacija.
Znači, samo virtuelne izjave pažnje i ljubavi – nema preskakanja ograde u stvarni svet iz digitalnog utvrđenja.
Takva su pravila ovog marta.
A oko mog rođendana, samo dan pre nego što će doći proleće – vazda neki kermes.
Deveti mart, devedesete, početak bombardovanja, ubistvo premijera – just name it.
I evo sad i epidemija.
Pa jel moguće ovo?!? – mota mi se po glavi, pa se smejem, šta mi drugo preostaje.
Osmeh – em podiže samopouzdanje, em vetri lobanju i smanjuje pritisak u glavi – poručuju joga učitelji.
I da znate, osmeh se vežba – mora da se odluči da se sa osmehom ide kroz Mordor svakodnevice i onda i on uđe u naviku.
Pre nego što izađeš iz kuće, pogled u ogledalo i kažeš sebi – Osmeh, bejbi.
Najbolji je to modni detalj.
A znate, u stvari sve vreme, imam osećaj kao da smo žrtve neke globalne „Skrivene kamere“…
Ili onog MTV formata #BoilingPoint, gde ti ispituju jačinu živaca.
Stalno očekujem da neko iskoči i kaže nam:
„Čestitamo, bila je ovo „Skrivena kamera“ – samo jedan socijalni eksperiment.
Malo snimamo – Šta bi bilo kada bi bilo.
Možete sada da se opustite.
Želite li možda neki sok?
Bez šećera – čista vitaminska bomba.
Sok #against šok.“
Međutim, taj scenario se NE dešava, već se sve zakuvava planetarno i sve je luđe – na trenutke kao da sam u romanu „Besnilo“ – Borislava Pekića.
Kažu kada preguramo pandemiju stiže nam ekonomska kriza.
Pa, čekajte ljudi polako – hajmo lagano da prevazilazimo objektivne teškoće.
No panic, baby – ponavljam sebi.
Slušam i dosta muzike.
Muzika odmah podiže raspoloženje – na keca.
I pišem Eriki Džong pismo zato što mi je toliko toga objasnila u svojoj knjizi – „Strah od pedesetih“.
I pomerili smo rođendanski parti za maj.
I plesaćemo kao da sutra ne postoji.
I perem ruke, dezinfikujem, fajtam, sve miriše na ulje „Četiri lopova“ – moj OCD (ObsessiveCompulsiveDisorder) deo ličnosti ovih dana dominira, konačno mi nije poteškoća nego olakšavajuća okolnost.
Sve u svemu, kada budem duvala rođendanskih 50 svećica – poželeću da sačuvam razum jer NEmoguće je očigledno moguće – poručuje „crazy“ 2020.
I tokom cele ove godine – slaviću život jer kao što vidimo sve može da se promeni u sekundi.
Stoga, ono „Viva La Vida“ Fride Kalo dobija novi smisao, o da.