Petak. Popodne. Stigoh doma promrzla. Obrazi bride. Jako mi se sviđa da zima bude zimi.

*

U glavi – Canetov glas i stihovi – saundtrak dana.

„Pet ispod nule čeka napolju, pusti me da uđem – opet sam tu“.

Na glavi mi je crvena vunena kapa.

Kao iz partizanske priče – ili je to pak bio crveni šal.

Memorija je čudna zverka.

Varljiva je i opaka životinja – to pamćenje.

*

Prethodnih sedam dana bavim se intenzivno fenomenom sećanja na jednog čoveka.

Aleksandar Đuričić mi je poklonio svoju knjigu „Glogi“.

I evo skupljam (o)sećanja, razasuta i posejana – na jedno mesto uz puno smeha i isto toliko i suza, često istovremeno.

*

Čitam svedočenja o životu glumca i karaktera koji je bio tako specifičan i nezaboravan.

A naši životi, generacijski – poput split skrina, podeljenog ekrana – razvijaju se paralelno.

Spajaju se na tačkama nekih ispitnih vežbi, prvih i svih drugih premijera – pozorišnih i filmskih, nekih životnih događaja jer Život je namestio da su neke njegove velike ljubavi bile moje drugarice, pa smo se pride sretali i na nekim privatnim ugođajima i u posebnim prilikama.

*

Nebojša Glogovac, faktografija kaže – stariji je od mene, a na Fakultetu dramskih umetnosti bio je mlađi.

To je moguće bilo na tom fakultetu tada – u SFRJ.

Studirao je čovek psihologiju, nije gubio vreme – kada mu se upisivala gluma – upisao je.

*

U knjizi piše da je od malena voleo bilijar.

I film „Let iznad kukavičjeg gnezda“.

I Džeka Nikolsona.

*

Sretali smo se tada i na Karaburmi u bilijar klubu „Karmin“.

Bio je to klub veoma zatvorenog tipa početkom devedesetih.

Bila sam tada organizator predstave „Prosjačka opera“ Bertolda Brehta u Bitef teatru.

Bila je to premijera koja se čekala, jer, između ostalog – Olivera i Rade Marković su prvi put posle razvoda bili na pozorišnoj sceni – zajedno.

*

U „Karminu“, bejah u društvu Milana Mladenovića koga smo želeli da angažujemo da piše songove na muziku Kurta Vejla.

Odbijao je, ali ostavljao istovremeno prostor da možda ipak hoće.

Vozio nas je par meseci iskusno da bi na kraju rekao – Ne.

Ne kao soliter, novobeogradski.

Bio je tu i Nebojša Bakočević – koga smo planirali, umetnička direktorka Ivana Vijuć i dobri duh teatra, izaslanik Talije – Jovan Ćirilov – za ulogu Sida Višiza u sledećem komadu o kome smo maštali na angro.

Na početku svojih 20ih, u škotskom tartanu – mislila sam da mogu da držim stvari pod kontrolom – jako naivno, ali tako dirljivo.

Sve se raspadalo, čitava država, a kamoli naši delikatni repertoarski planovi.

*

Sergej je već igrao ulogu kod nas u Brehtu.

A njegov kolega sa klase, Nebojša, kidao je bilijar za drugim stolom.

Nisam obraćala pažnju.

A on nas je tada analizirao, skenirao, kako ko puši cigaretu i kako ko pomera usne – to mi je bio hobi – posmatranje i analiza.

*

Deceniju i kusur kasnije, u Los Anđelesu, na „NBA – All Star“ vikendu malom DV kamerom – svemoćnom  „Soni“ koja me nikada nije izdala – snimala sam Džeka Nikolsona u publici.

Sedela sam tačno prekoputa njega.

Paparaco žanr – čist – 100%.

Snimam ga preko terena kako posmatra okršaj košarkaša džinova Istočne i Zapadne obale.

Tih šest minuta Džeka u krupnom kadru – čista je poezija.

Svaki taj frejm vredi zilion dolara.

Njegovo lice i ekspresije bile su neprocenjive.

Sa sve Rej Ban crnim klasik modelom naočara.

Sam način kako posmatra – levo pa desno – akciju na terenu u „Stejpls“ centru – zakivaju pogled na ekran.

U montaži konstatujemo koliko je samo specifičan taj čovek koji poput svih samo gleda utakmicu.

On u tom krupnom kadru – ne radi ništa, a toliko je uzbudljivo.

Nije uopšte bilo važno šta se zaista dešavalo na samom terenu na tekmi – po njegovom licu – znali smo rezultat.

*

Bila je to zima, a na proleće, na otvaranju izložbe Nebojšine prve supruge – Mine – u Galeriji čini mi se na Kosančićevom vencu – snimala sam istom tom kamerom Glogovca kako mu je malo dosadno, pa i on učestvuje u uspehu izložbe o oblacima – pa se ljubazno smeši, pa reda radi biva ljubazan, pa se od srca raduje, pa mu niko ne prilazi i pije piće na miru – lepo je veče, pa je svestan moje uporne kamere, pa je ne vidi…

O, koliko je i to bilo neprocenjivo.

Baš koliko i Džek.

*

On i Džek Nikolson – barabar – jednaki u veličanstvenosti krupnog kadra i običnog života.

Nisam mu to nikada rekla.

Jebiga, nisam stigla.

Glupača, vazda mislim da imam vremena da nekom kažem koliko mu se divim i koliko je „barabar“ – na primer, eto sa onim Džekom sa postera iz njegove dečačke sobe – koliko su „ista vatra – isti žar“.

*

Avaj, ti snimci i Džeka i Glogovca nisu sačuvani.

Kao i mnogi drugi neki snimci.

Znate, ovde se arhive brišu.

Brišu ne pitaju i ne najavljuju da možda imate mogućnost da nešto spasete..

Ako vam nešto i kažu, jedva prozbore posle tog čina  – „Šta mi da čuvamo kasete vas koje planiramo da otpustimo..“

*

Kasnije kada razvale celu tu medijsku kuću postane i logično što ništa nije sačuvano, shvatiš da nikada nije ni bila u planu neka zdrava priča već perionica biografija i para.

Novi vlasnici i njihov uvek isti moto – šta je bilo pre njih nije važno – tako da bacaj kasete i ploče i trake na đubrište i deponiju.

Volim da maštam da za sve koji su naredili ili potpisali da se unište arhive postoji posebno mesto u paklu – da im bude baš vruće i da stalno zaboravljaju kako se beše zovu.

*

Elem, da se vratim na Nebojšu.

Tog čuda od glumca i čoveka, što bi klinci rekli – kakav lik, brate.

Neponovljiv tip, vaistinu.

*

Na stranici 119. knjige „Glogi“ –  o Nebojši govori Nikola Pejaković.

Do te stranice sam se držala hrabro i „profesionalno“.

A onda je Kolja krenuo da pripoveda svoju Glogovac priču.

Nikola je inače na FDU bio čovek sa kojim sam se najviše smejala.

Nije to uoopšte bio nikakav humor na prvu loptu – bio je crn i lud.

A takav humor volim.

Takav je i život.

Nikolu, čoveka i umetnika izuzetno poštujem.

Zato je mogao i da me rasplače, na keca.

Znam da ljudsku vrstu poznaje do „Mesa“ i „Kostiju“.

Počela sam da plačem na njegovom sećanju pod nazivom „Zagrljaj za sva vremena“ i do kraja knjige nisam prestala.

*

Baš mi je bilo potrebno i da se dobro ismejem i da se dobro isplačem – hvala ti Nebojša i nazdravi Elvisu i ekipi jednim božanskim nektarom dok otvarate tavle u neki dinar jer je tada uzbudljivije.

*

Sve u svemu – pitam se kako izgleda vaša Glogovac avantura.

Da li vam se javlja povremeno, kada se najmanje nadate, kao dobri duh naše umetnosti.

Baš kao što je namigivao autoru knige „Glogi“ putem pesme Darka Rundeka čiji refren kaže – „Nema te, a ipak si tu“.

*

I #BeSafe, opet je Retrogradni Merkur i možda komentari baš i ne funkcionišu, ali tako je i počelo naše druženje uz tehničke neke poteškoće.

Sad će godinu dana – uskoro slavimo i sve vreme se čitamo, a to je najvažnije.

Tu smo.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram