Oktavijan voli Elvisa. Ovog vikenda - Oćo je imao priliku da prvi put upozna i Prisilu. Ona doduše ne peva i ne giba se po ekranu, tako da je uglavnom dremao dok sam guglala sve što postoji o novom filmu Sofije Kopole koji se bevi životom ove žene i fenomenom prve ljubavi. Kopolice bravo za temu - konačno ljubavni film i to sočan.
Nedelja je i jutro je prelepo, mada vetrovito.
I sve bi bilo skoro pa savršeno da ima vode. Ali, vode nema. Kada će nemamo pojma.
Život u neznanju. Bez pravovremene i istinite informacije. Trpno stanje.
Ćuti, može gore. Bar ima struje i wifi konekcije.
Nekada je postojao gradski TV i radio – Studio B.
Tu su živele servisne i praktične informacije.
Od toga u kom delu grada će biti ovo, a u kome ono – čak je postojao i izveštaj sa pijaca tu se počinjala potencijalna novinarska TV karijera. Sada se startuje iz rijalitija, a i koga zanimaju pijace i ovako će da ih pretvore u spejs-šatle.
*
Onog trenutka kada su ukinute kulturne redakcije, kada se puls grada pretvorio u puls asfalta, a kada su dešavanja iz kulturnih centara pretvoreni u raporte sa „prestoničkih“ splavova kome nije bilo jasno da više ništa neće bti isto – taj je u čudu.
Stupio je na scenu neki novi poredak stvari.
Guske su puštene u maglu.
Došlo je do bespovratne promene i valja se snaći u novoj paradigmi ko kako zna i ume.
Čim završim ovo slovoslaganje idem u lov na vodu po lokalnim supermarketima.
Komšije vuku hektolitre. Kažu biće dobro ako stigne do ponoći.
Dakle, ovu nedelju provodimo na suvom.
Što duže napolju – pored Dunava.
Dehidrirani dan na vodenoj kugli koja huji svemirom.
*
Krajem oktobra, na putu ka Sremu – sasvim slučajno negde u pravcu Batajnice ugledala sam tablu sa poznatim logom – Studio B.
Nemam pojma gde se nekada tako neophodan kanal sada nalazi na daljinskom upravljaču, ali eto locirala sam ga geografski. Frapirana kao da sam pronašla Atlantidu.
Priznajem da sam na njega zaboravila.
Potisnula sam duboko u sećanje nešto što je ovom gradu i mnogima od nas mnogo značilo u odrastanju. Formiralo nas je u mnogome kao građane ovog grada.
Negovala se buntovna i kosmopolitska strana neuhvatljivog duha Beograda.
Taj pojam „Studio B“ – ne samo da je otet nego je sistematski i uništen od idiota.
Svetle tačke tradicije su do te mere zgađene i ruiniranog ugleda da se čoveku više ni ne misli o tome. Postignut je prećutni dogovor da se o tome ne govori jer previše boli.
A ko voli da ga boli.
*
S obzirom da je pokrenut novi, a tako poznat nivo igrice znan kao – „izbori & obećanija“ – mislim da bi bilo neophodno da se aktivira pitanje lokalnog javnog servisa kao što su gradska televizija i radio.
Preformulisan i prilagođen novom dobu, naravski.
Ovakva džungla od betona zaista zaslužuje platformu koja bi bila u službi sluđenih žitelja ovog grada koga vole da kite laskavom titulom Njujorka na Bakanu.
Od obećanja se ne živi, ali eto volela bih da makar čujem da i to postoji u ponudi. Makar kao želja kojom bi bar na neki način bilo priznato da se nikada nije smelo ni dopustiti da Studio B bude tako lako pušten niz liticu – bačen u bezdno.
To da neko prizna da je načinjena nepravda ipak sa sobom nosi neku vrstu satisfakcije.
Eto bar u ime onih koji su svoje živote posvetili građenju servisa u službi građana i negovanju duha grada. Nosimo ožiljke iz svih bitaka koje smo izgubili, ali bar da se da do znanja da se imalo rašta i boriti.
*
I eto, koliko bi na primer sada svima nama – desetinama hiljada građana sa ove strane Save koji smo bez vode neka gradska TV pomogla da lakše prebrodimo ovu neprijatnost. TV ekipe bi stajale nad glavama zaduženima za rešavanje problema. Pritiskale bi da se izdaju izveštaji o napretku popravke iz minuta u minut. Spoznali bi i kako se sugrađani nose sa ovom situacijom. Da li su i koji prodavci iskoristili nevolju da dignu cenu flaširane vode? Majstori bi davali savete kako reagovati u slučaju da su mašine za veš i bojleri bili aktivni u trenutku havarije. Čak bi i omiljeni „slavni i poznati“ pričali o tome šta će naredna 24 sata bez H20. Ako ništa drugo bilo bi lakše jer bi znali da nismo sami u ovom izazovu. A to je ponekad najdragoceniji osećaj koji daje krila kada se mora peške.