Piše Luna Lu: Kuraž

Kolumne 28. feb. 202108:2617 komentara
Podeli:
Luna Lu
Foto: Marko Krunić/Promo

Ovo je pedesetprva subota u nizu kako sedim i pišem vam pismo. Slavimo godišnjicu postojanja ovog portala i nemoguće je da ne pomislim šta smo sve prošli zajedno. Kakva sumasišavša, puna izazova godina je iza nas - bravo za sve koji su sačuvali razum, koliko toliko. Ovih dana razmišljam intenzivno o tome šta je hrabrost (kuraž ili smelost).

*

Mislim o hrabrosti – kada sam zaista hrabra, a kada samo luda pa ne razmišljam o posledicama nego sam pohitala nevolji u susret?

Bosonoga i brza, poluzatvorenih očiju skočila u bezdno, pa šta bude.

*

Šta je danas hrabrost?

Biti samohrana majka.

To mi prvo pada na pamet.

Odmah potom i – zaljubiti se.

Pokloniti nekom svoje poverenje – „srce na dlanu“ – „da ga imaš dva“.

I naravno, reći da sistem NE valja – navoditi taksativno i sa argumentima stavku po stavku, a stavki u ovoj demo verziji države ima dovoljno da dođe neka trupa – „Javni Tužioci iz Galaksije“ i objave u „Dnevniku“ da moramo sve iz početka.

*

Ali, pre svega, u ogledalu priznati da si i ti kao svi ljudi na ovom svetu kvarljiva roba.

Još jedan vlasnik JMBG-a – lice sa greškom.

*

Iskreno da vam kažem, više ne znam šta je normalno i polako se učim da tu reč gotovo nikad više ne koristim.

Bora Stanković je govorio da su „ludi“ i ljudi izvan opšte ideje o „normalnosti“ – božji ljudi, da su oni Bogu najbliži.

*

Možda, najhrabrija sam u životu bila kada sam pustila mog oca da ode na onaj svet, to odmah da vam priznam.

To se dogodilo predugih sedam godina od dana kada je zaista otišao u drugu dimenziju, „kući“, da sa Elvisom ispija božje nektare.

Tog jednog proleća sam sakupila najviše smelosti na svetu i priznala sebi – od danas si sama. Njega više nema.

Nosi se sa tim.

*

Čudno je jako jer baš ovog marta punim 51.

On kada je otišao na put sa kog se nikad nije vratio imao je 46, a ja tada samo 24.

Astrolozi kažu da rođeni u znaku Ribe često mladi ostanu bez obožavanog roditelja.

On je otišao mlad, a ja sam bila kompletno nespremna.

Krenuo je u Grčku, na tradicionalni Uskrs na Hilandaru.

Ovlaž sam ga zagrlila i rekla „Ne vraćaj se bez Vogue-a sa Kejt Mos na naslovnoj strani i kožnih pantalona“.

„Vogue“, Kejt i kožne pantalone su stigle, a on ne.

Dugo sam mislila da je to samo njegova šala i da će svaki čas banuti na vrata.

Onda sam bila besna što me je ostavio na cedilu, prestala sam u jednom momentu da verujem u dobro i kosmičku pravdu – toliko me je iskasapio taj gubitak da sam bila ljuta na Univerzum.

Vozila sam se na talasu auto-destrukcije u inat njegovom „nestanku“.

Nekoliko godina kasnije, pogledala sam u tu kapiju u dvorištu porodičnog divljeg vrta i zapovedila – „Prestani da to radiš sebi. Neće se pojaviti. Ostavi čoveka na miru“.

Trebalo mi je jako puno kuraži i vremena da priznam to na glas i da se pomirim sa tim.

*

Ne znam da li sam hrabra ili luda što vazda govorim sve kako jeste javno, otvoreno i o sebi i o nevoljama u društvu, i što sam se tukla sa policijom na demonstracijama devedesetih i kada sam branila slabije od sebe pa zaradila ožiljak preko pola glave – to nije bilo hrabro – to je bio instikt – nepromišljenost momenta.

Ožiljak peglam najsavremenijim laserima decenijama i skrivam ga šiškom ili kačketom.

*

Priznajem sebi hrabro i da sam nezrela jer posmatram život iz pozicije ostavljenog „deteta“ dok gledam razne hrabre žene kako se bore same kroz život sa decom.

Koliko je to tek teško.

Ali, one uspevaju i da se nasmeju i da se našale na svoj račun i da se lepo obuku i da sanjaju hrabre snove za nih i svoju decu.

Majke hrabrost – e, njima bih digla spomenik, ako treba ikakav spomenik da se diže u vreme pandemije i ekonomske krize.

*

Koliko tu ima odricanja, koliko vere, kolike mentalne snage, koliko želje da svetu u amanet ostaviš što boljeg čoveka.

Za dete nikad nisam imala hrabrosti.

To je za neke druge ljude – nismo svi istog tkanja i od istog materijala.

Svako ima svoj zadatak u ovoj igrici zvanoj Život.

*

Znam i da nismo svi krojeni po istom kroju niti svi možemo i treba da radimo sve.

Na primer, ne vozim automobil i nikad nisam zažalila zbog te odluke.

Oduvek sam znala da neću voziti – prebrze su mi misli, imam napete živce, vazda u insomniji i pod naletima dekocentracije.

To nije dobro za saobraćaj.

*

Okolina je ipak krenula sa lakim presingom.

Čak su mi i proizvođači lepih automobila nudili razne fine modele da mi daju samo da ih reklamiram.

Šaputali su „Položi, položi..“

Onda su mi uplatili i školu da učim da vozim.

I svih pet instruktora koje sam promenila rekli su isto – „Ona nije za to. Nema osećaj straha za volanom. To ne valja“.

I onda su me konačno ostavili na miru, a ja sam zauzvrat naučila da vozim za kameru.

Znam da obrnem krug oko Arene, na automatiku.

*

Sve u svemu, želim da kažem da je jako hrabro da priznaš sebi za šta jesi, a za šta nisi u ovom životu.

Mislim da je to i stvar mentalne higijene.

NISU SVI ZA SVE.

I to je amen.

*

Ali, lako je meni da pričam sad sa 50, kad je najgore prošlo.

Eto na primer – obožavam Odri Hepbern, ali ništa sa njom nemam zajedničko i zbog toga više NE očajavam.

Znam da bi mi život bio mnogo jednostavniji da sam „Odri“ tip.

Nju svi vole, dive se njenoj gracioznosti, upornosti, samokontroli i životu po PeEs-u.

A meni je setrica luda na dva M.

*

Zbog Merilin Monro – (na)učila sam engleski da bih pročitala najbolju knjigu o njenom životu.

Uz pomoć rečnika i detektivske biografije reč po reč sam prevodila.

Od prvog razreda, učila sam francuski tako da sam engleski savladala – samouka.

Od malena je razumem u srž, neprepičljivo.

Naučila me je da prepoznam dobre glumce – koliko samo moraš biti pametan i talentovan da bi umeo da glumiš komično – glupače.

Od tada sam i sa mamom u laganom nerazumevanju – tvrdila je da je ona jeftina „bimbo“, a ja sam njome bila opsednuta jer sam je od malih nogu zaista suštinski razumela.

I ona se plašila ceo život da će da poludi.

Pasionirano sakupljam sve napisano o njoj i njene fotografije od svoje devete godine i veliki kompliment mi je kada mi ljudi na društvenim mrežama pošalju neku njenu fotku i kažu – „Pomislih na tebe – evo ti sestrice.“

*

Priznajem, zabavlja me da nekad mislim kako bi svet bio drugačiji da je pobedio rokenrol ili da je u „Doručku kod Tifanija“ – Holi Golajtli bila Merilin Monro.

To je trebalo da se desi, ali je M. puno kasnila i pila, bila komplikovana i teška, detinjsta i nepredvidiva, nesigurna i sklona višku kilograma.

Umesto nje – odabrali su savršenu Odri.

A ni rokenrol nije pobedio.

*

Ovog marta želim nam dovoljno hrabrosti da se suočimo sa sopstvenim moćima i nemoćima, kao i sa najvećim gubitkom – pa da ga pretvorimo u dobitak, u ono nešto dragoceno čemu nas je život naučio i zbog koga smo bolji nego što smo bili.

Želim nam hrabro srce jer ono može sve.

I da naučimo neki nov jezik – kao maternji.

Ako je srce i buntovno pride onda smo na konju – sledi nam proleće – oborimo ga s nogu, osvojimo ga na keca – motivišimo ga da bude najbolje proleće ikada.

*

I #BeSafe – (sa)čuvajmo se, sledi novi nivo ove lude igrice – ulećemo u drugu godinu „nove realnosti“.

„Doroti, veži se, Kanzas je daleko“ – baš kao u Čarobnjaku iz Oz-a.

Komentari

Vaš komentar