Piše Luna Lu: Kosmos Šaljivdžija i Gospodin Slučaj 

Stan nisam našla ni uz pomoć virtuelnih agenata ni stotine divnih i plemenitih ljudi koji su mi pomagali putem društvenih mreža dok se rok za iseljenje mahnito bližio.

Tik tak otkucavao je sat.

Novu adresu sam našla slučajnim susretom na ulici i jednim pozivom.

Pozivom koji menja sve kao u pesmi "Partibrejkersa".

Susret se dogodio u Pop Lukinoj ulici.

Bilo je 11.17h. Ponedeljak.

Istog dana u 18h - zaljubila sam se u puder stančić među kruškama - preko reke, u meni potpuno nepoznatom kraju grada, na nadmorskoj visini sa pogledom na ceo Beograd.

*

Sada mogu grad da posmatram sa bezbedne udaljenosti.

Na nekoj drugoj planeti sam, bukvalno.

Emigrirala sam iz ključalog lonca u sasvim novu dimenziju sopstvenog života.

Kosmos je sve to tako namestio.

Ponekad te taj Kosmos gurne i grune u neku baš zapetljanu zavrzlamu i na momente bolni bez-izlaz ne bi li shvatio koliko si jak i koliko možeš, a misliš da nema(š) šanse.

Poput nekog poreskog službenika - taj vrhunski dramaturg i neslani šaljivdžija - Univerzum - isporuči ti račun.

Nenajavljeno samo saopšti:

"Ajde mačko da vidimo gde si u sopstvenom koordinatnom sistemu života".

*

U tom kosmičkom "suma summarum" izazovu sleduje ti presek stanja kakve si ljude oko sebe stekao i koliko samo još možeš nego si se zaglavio u neku dušegupku kao u močvarnu baru.

Šlajfuješ u prazno, bez rezultata.

Radi motor, trošiš gorivo, a nigde ne stižeš.

U mulju si kao onomad Švaba i Ekser na putu za Barandu u "Rodama".

Odmah da priznam da mi je neko rekao da ću za dve nedelje ovo sve uspeti da izvedem rekla bih mu -

"Brate lud si. Luđeg nema. Znaj."

E, kada ono - međutim.

Potcenila sam i bližnje i prijatelje i sebe i baš sam se prijatno frapirala.

A to je mnogo bolja pozicija nego kada se preceniš, a dešavalo mi se - nije da nije.

*

I eto, ovih dana, otpakujem i otpakujem kutije dok Vučić cirka i cirka vino na TV ekranu.

Već sam premorena, čini se da kutijama kraja nema, a ovaj je već pijan kao gost na slavi treći dan koji nikako da ode.

Marfijev zakon selidbe glasi: "Sve što vam je najpotrebnije - poslednja je stvar do koje ćete doći u otpakivanju svog čovečanstva."

U ovom slučaju to je kofer u kome se nalaze ruteri - tako da mi društvo u useljenju pravi TV, a cirke A.V se ne skida sa istog.

*

Uvek je dobro da vam nešto drži mozak u budnom stanju dok vam duša spava od umora i iscrpljenosti jer kao što se zna - ko se seli taj se ne veseli.

A zaista nema luđeg prizora od Vođe posle "sto čaša vina".

Takav nam je sada raspored zvezda - neko se seli, a on se veseli.

Ali, sutradan - e, neko će biti mamuran i oriće se u malom mozgu - "Manje vina, manje vina!", a ja ću piti kafu, gledati u kruške pod prozorom i biće mi čista misao u nestvarnoj tišini.

Negde preko reke - pas i ja.

A ti brale na infuziju, pa nastavi da šlajfuješ u prazno.

Tako je to sa Kosmosom - vickastim.