Piše Luna Lu: Knedle (bez šljiva) u grlu

U slučaju da opet zaigram "Zanimljive geografije" - imaću keca u rukavu.

Kada dođe do slova "e" - eto rešenja.

Estonijo i Egiptu, zamenjeni ste. "Poyy".

Zaista, nije da nema koristi od ovdašnje pervertirane spoljne politike.

Kada smo kod društvenih igara popularnih u 20.veku svakako je pogađanje filmova uz pomoć pantomime bila najomiljenija. I, da - koristila sam jedan oprobani trik.

*

Domaći film. Šest reči. Konačno rešenje - "Kako sam sistematski uništen od idiota".

Danas bih mogla napisati intimnu ispovest pod tim naslovom. Nekada to beše samo film Slobodana Šijana sa maestralnim Danilom Batom Stojkovićem. Hipohondar marksista luta gradom - razočaran, gorak i ljut.

Na praznik Beograda - "20.oktobar" - puno je razloga da i čovek sadašnjice bude razočaran, pun gorčine i ljutnje.

*

Šta se sve dešava sa ovim gradom teško je sažeti bez izliva emocija sa sve psovkama i knedlama, bez šljiva - u grlu. Može se konstatovati, jezikom igre "pantomime" i ova dijagnoza. Film jugoslovenski. Četiri reči. Konačno rešenje: "Okupacija u 26 slika".

*

Svako iz svog korpusa sentimenata može nanizati po 26 slika devastacije grada kao dokaza njegove okupacije od strane ljudi koji su destruktivni po svojoj prirodi. Njih pokreće prezir prema svemu što je simbolika i mitologija nekadašnjeg beogradskog duha. Zato oni deceniju i kusur sistematski uklanjaju sve što ih asocira na sopstvenu inferiornost u odnosu na metafiziku ovog grada.

*

Danas, Beograd je njihov poligon za lečenje frustracija i kompleksa. Građani koji se bune i protestvuju za njih su statisti koje će postepeno zameniti nekim drugim stanovnicima koji nemaju nikakav emotivni odnos prema gradu u koji su došli da žive potpuno nezainteresovani za njegovu eteričnu suštinu.

Za njih ne važi moto "Si fueris Romae, Romano vivito more. Si fueris alibi, vivito sicut ibi."

Ili - "Kada si u Rimu, budi rimljanin. Gde god da si, živi kako se živi tu."

*

Kada bolje razmislim posmatrajući sve te nove ljude koji su došli iz raznih krajeva sveta od Rusije, preko Ukrajine, Kine do Pakistana i Šri Lanke - možda je ključ njihovog opstanka i budućeg prospariteta upravo u tome da ne postanu beograđani. Jer beograđani su egzotična izumiruća vrsta. Čudna autohtona sorta koja sve više uspeva izvan granica ovog Zimovrela. Beogradski duh je u rasejanju. Brižno se neguje u egzilu.

*

Nije to samo nešto što se dešava kod nas. Eto na primer, bežanija je iz prelepe Kalifornije zbog "krejzi Gevina" - guvernera Njusoma i njegovih uvrnutih zakona & bezakonja i sumanutih poreza. Mnogi su se raselili po drugim državama od Teksasa do Jute i poneli su taj "kalifornijski duh" sa sobom i obogatili i oplemenili novu zajednicu njime.

Dodali novu vrednost svakodnevici gradova u koji su se doselili.

*

O svemu tome mislim ovih dana oko 20.oktobra.

Počinje "Oktobarski salon" retka preživela tradicija.

Penjem se Balkanskom ulicom koja je izgubila svoju metaforu i postala još jedan ruiniran simbol grada na ušću dve reke. Onog momenta kada je izmeštena železnička pa autobuska stanica ona više nije putanja kojom se penju "došljaci" da ostvare svoj "beogradski san".

*

Prolazim pored nepostojećeg bioskopa "20.oktobar" jednog od ključnih mesta na Zemlji za formiranje filmskog ukusa. Bejahu najneudobnija sedišta, ali to uopšte nije bilo važno za primanje lekcija iz etike & estetike. I pogled mi se na Terazijama zaustavlja na jednom od najboljih logotipova svih vremena. Na nekada prestižnoj robnoj kući, a danas skupu šopova precenjene bofl robe stoji krasnopisom "Beograd" - rešenje gospodina Tanasija Kunijevića. Nadam se samo da se "Vlasi ne dosete", pa i to ne unište. Jer šta je to za njih. Kada mogu "Hotel Jugoslaviju" da pretvore u prašinu - jedan natpis na zgradi je za njih rutina. PUF - nestane, netragom, kao da ga nikada nije ni bilo.