Piše Luna Lu: Kao da kraj nije ni sasvim blizu

*Zvoni telefon u četvrtak.Jelena Bogavac, pozorišna čarobnica.Javlja mi da imam jedno mesto za premijeru u subotu.Ona ne može - ne oseća se dobro.Petoro ljudi će biti u publici.Maja Pelević i Nikola Zavišić su nešto spremili da puste u etar.Jako sam joj zahvalna."Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane" - zaključujemo i smejemo se.Jelena ima smisla za crni humor.Dobro se razumemo.*Za vreme prazničnih ferija - imala sam vremena na angro za razmišljanje.Toliko sam guglovala po sopstvenoj glavi i frapirala se da će u februaru biti godinu dana kako živimo u ovom nadrealnom "novom svetu", koji nije nimalo - "vrli" - novi svet.*Kada je čovek u mašini kao hrčak na točku nema puno vremena za sumiranje nego gilja, piči, rmba - što bi Čerčil rekao "Kada si u paklu samo nastavi da hodaš"."Keep walking, baby".I ti hodaš, nema ti druge.*E, ali kada dođe "godišnji odmor" - onda tek shvatiš koliko si se umorio i koliko si u stvari isceđen i šta se desilo dok si bio fokusiran na obaveze i na koji način i u kom žanru je vreme proletelo dok si perifernim vidom u brzini pratio elemente te prolaznosti.*Na raspustu sam osvestila da je prošlo godinu dana pod maskama i da će ovaj kermes trajati još ko zna koliko - i, da, znam i sama da sam u ovim kolumnama pisala o tome kako je ovo maraton - ali, nesvesno sam želela da nisam u pravu.Tačno se sećam momenta pre desetak dana kada sam u sređivanju ormana sve to ukapirala i glasno izgovorila samoj sebi - "Fuck i šta sad!?!"*Da li uopšte imam nekakvu strategiju i najpre - da li posedujem kondiciju, kako mentalnu tako i fizičku za sve peripetije jednog ovakvog istorijskog momenta koji će se razvući kao turska serija na hiljadu i jednu epizodu.Osim ove užasne boleštine, tu je i ekonomski kolaps koji sledi, potom Amerika na ivici građanskog rata i svi ludaci ovog sveta koji se javljaju sa svojim konspirativnim teorijama koje trube preko društvenih mreža i okupljaju milione koji veruju da svetom upravljaju iluminati kanibali koji piju krv beba da bi ostali zauvek mladi i koji hoće da nas čipuju putem vakcina zato su i napravili virus."Au, druže - što bi rekao moj komšija Danilo, sa kotrljajućim r.Ma idi bre - ludo burazeru.*Sva sreća pa sam počela da radim u ponedeljak - hrčak se pevajući vratio u točak.Uz pesmu "Que sera - sera.. Whatever will be, will be."Ili što bi braća Slovenci rekli - "Kar bo, pa bo".Previše slobodnog vremena za razmišljanje je đavolja rabota.Rešavaću jednu po jednu stvar.Baš kako mudri ljudi kažu - kada imaš veliki problem, razbi ga na tisuću komada pa rešavaj jedan po jedan.*U sredu sam kolegama pričala o tome kako mi jako nedostaju neki novi izazovi - da snimam u gunguli i vrevi neko novo ozarenje, da osetim na nekom neki novi parfem - da doživim neko novo ne-standardno rešenje i osvežim pogled na svet.I da se izgubim među masom ljudi pod disko kuglom i plešem, plešem i plešem dok ne padnem sa nogu.I da idem na Jamajku i da pregorim na suncu i da snimam "Luna park" specijal o tome kako spremiti jamajčansko "Jerk" pile i šta radi Jusein Bolt u penziji.*Pričala sam im i o tome kako ne mogu više da mislim o koroni i svemu što nam je prokleta donela i da bih najviše volela da slete vanzemaljci - e, to bi zaista bilo osvežavajuća vest.Možda bi nas to probudilo, pa bi se ljudi na planeti dozvali svesti i shvatili listu prioriteta i kako moramo da se ujedinimo i presaberemo i rešimo da spasimo budućnost."Vidi se da dugo nisi bila na odmoru, baš imaš puno entuzijazma." - rekla mi je M., i naručila sebi treći espreso, pa je dodala - "A možda ti je to zato što se skidaš sa Koka Kole?"*Nije isključeno da skidanje sa gaziranih pića (šećera) utiče na moju lucidnost, ali mislim da je to zato što sam poludela od izolacija i da sam ušla u klaustofobičnu fazu i zato je poziv da idem u pozorište došao kao spas.Jelena još jednom hvala.A hvala i Nikoli i Maji i Ljubi i celoj ekipi predstave "Kao da kraj nije ni sasvim blizu" i Bitef teatru.Mislim, nije to baš predstava - ono ti prilaziš pozorištu, pa vidiš gužvu, pa uđeš u publiku, pa se čuje žamor, pa izađu glumci, pa se svašta desi, pa onda aplauz - pa neka dirljivost i zahvalnost Taliji na magiji.A ne.Ne radi se o tome.Prvo publiku čini petoro ljudi.Sačekaju te reditelj i dramaturg u skafanderima - kao scena iz filma "Variola vera".Onda dođe digitalni stjuard pa te sprovede u deo gledališta zatvoren crnom zavesom - dobiješ skafander - od glave do pete sa sve kapuljačom, a već si sa maskama, i sprovede jednog po jednog na scenu gde je crna kutija - svako na svoju strunjaču i kreće audio - vizuelni spektakl.Neću da vam dalje pričam jer je fora to doživeti, ali teatar se dešava unutra, u gledaocu, a ne spolja - kao senzacija, u pitanju je stimulisana introspekcija.I nema aplauza - na kraju reditelj vam se lično zahvali što ste bili, ostavite skafandere i izađete na vazduh.*Na putu do kuće - shvatila sam da mi je taj pozorišni doživljaj pomogao da formulišem čega sam postala najsvesnija u stvari i zbog čega sam se toliko isprepadala razumejući da nas čeka ogroman izazov - sve vreme mi je bilo na vrhu jezika - najviše žalim što ni ja, ni vi, a posebno mladi ljudi neće dugo osetiti osećaj bezbrižnosti.U tom grmu leži zec - dragi svi.Ali, sad kad znam u čemu je gvint - lakše je.Pa ćemo zajedno polako, nema nam druge - zar ne.*Komentari su omogućeni - čitamo se.I #BeSafe, (sa)čuvajmo se.