Podeli
luna lu

Ovaj naslov je naziv nove predstave Bitef teatra, Išla sam u pozorište. To je bila svakodnevna pojava u mom životu, a sada je uzbuđenje kao da sam letela na Mesec. Direktnom linijom. Nezaboravna subota u "novoj realnosti" mog čovečanstva.

*

Zvoni telefon u četvrtak.

Jelena Bogavac, pozorišna čarobnica.

Javlja mi da imam jedno mesto za premijeru u subotu.

Ona ne može – ne oseća se dobro.

Petoro ljudi će biti u publici.

Maja Pelević i Nikola Zavišić su nešto spremili da puste u etar.

Jako sam joj zahvalna.

“Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane” – zaključujemo i smejemo se.

Jelena ima smisla za crni humor.

Dobro se razumemo.

*

Za vreme prazničnih ferija – imala sam vremena na angro za razmišljanje.

Toliko sam guglovala po sopstvenoj glavi i frapirala se da će u februaru biti godinu dana kako živimo u ovom nadrealnom “novom svetu”, koji nije nimalo – “vrli” – novi svet.

*

Kada je čovek u mašini kao hrčak na točku nema puno vremena za sumiranje nego gilja, piči, rmba – što bi Čerčil rekao “Kada si u paklu samo nastavi da hodaš”.

“Keep walking, baby”.

I ti hodaš, nema ti druge.

*

E, ali kada dođe “godišnji odmor” – onda tek shvatiš koliko si se umorio i koliko si u stvari isceđen i šta se desilo dok si bio fokusiran na obaveze i na koji način i u kom žanru je vreme proletelo dok si perifernim vidom u brzini pratio elemente te prolaznosti.

*

Na raspustu sam osvestila da je prošlo godinu dana pod maskama i da će ovaj kermes trajati još ko zna koliko – i, da, znam i sama da sam u ovim kolumnama pisala o tome kako je ovo maraton – ali, nesvesno sam želela da nisam u pravu.

Tačno se sećam momenta pre desetak dana kada sam u sređivanju ormana sve to ukapirala i glasno izgovorila samoj sebi – “Fuck i šta sad!?!”

*

Da li uopšte imam nekakvu strategiju i najpre – da li posedujem kondiciju, kako mentalnu tako i fizičku za sve peripetije jednog ovakvog istorijskog momenta koji će se razvući kao turska serija na hiljadu i jednu epizodu.

Osim ove užasne boleštine, tu je i ekonomski kolaps koji sledi, potom Amerika na ivici građanskog rata i svi ludaci ovog sveta koji se javljaju sa svojim konspirativnim teorijama koje trube preko društvenih mreža i okupljaju milione koji veruju da svetom upravljaju iluminati kanibali koji piju krv beba da bi ostali zauvek mladi i koji hoće da nas čipuju putem vakcina zato su i napravili virus.

“Au, druže – što bi rekao moj komšija Danilo, sa kotrljajućim r.

Ma idi bre – ludo burazeru.

*

Sva sreća pa sam počela da radim u ponedeljak – hrčak se pevajući vratio u točak.

Uz pesmu “Que sera – sera.. Whatever will be, will be.”

Ili što bi braća Slovenci rekli – “Kar bo, pa bo”.

Previše slobodnog vremena za razmišljanje je đavolja rabota.

Rešavaću jednu po jednu stvar.

Baš kako mudri ljudi kažu – kada imaš veliki problem, razbi ga na tisuću komada pa rešavaj jedan po jedan.

*

U sredu sam kolegama pričala o tome kako mi jako nedostaju neki novi izazovi – da snimam u gunguli i vrevi neko novo ozarenje, da osetim na nekom neki novi parfem – da doživim neko novo ne-standardno rešenje i osvežim pogled na svet.

I da se izgubim među masom ljudi pod disko kuglom i plešem, plešem i plešem dok ne padnem sa nogu.

I da idem na Jamajku i da pregorim na suncu i da snimam “Luna park” specijal o tome kako spremiti jamajčansko “Jerk” pile i šta radi Jusein Bolt u penziji.

*

Pričala sam im i o tome kako ne mogu više da mislim o koroni i svemu što nam je prokleta donela i da bih najviše volela da slete vanzemaljci – e, to bi zaista bilo osvežavajuća vest.

Možda bi nas to probudilo, pa bi se ljudi na planeti dozvali svesti i shvatili listu prioriteta i kako moramo da se ujedinimo i presaberemo i rešimo da spasimo budućnost.

“Vidi se da dugo nisi bila na odmoru, baš imaš puno entuzijazma.” – rekla mi je M., i naručila sebi treći espreso, pa je dodala – “A možda ti je to zato što se skidaš sa Koka Kole?”

*

Nije isključeno da skidanje sa gaziranih pića (šećera) utiče na moju lucidnost, ali mislim da je to zato što sam poludela od izolacija i da sam ušla u klaustofobičnu fazu i zato je poziv da idem u pozorište došao kao spas.

Jelena još jednom hvala.

A hvala i Nikoli i Maji i Ljubi i celoj ekipi predstave “Kao da kraj nije ni sasvim blizu” i Bitef teatru.

Mislim, nije to baš predstava – ono ti prilaziš pozorištu, pa vidiš gužvu, pa uđeš u publiku, pa se čuje žamor, pa izađu glumci, pa se svašta desi, pa onda aplauz – pa neka dirljivost i zahvalnost Taliji na magiji.

A ne.

Ne radi se o tome.

Prvo publiku čini petoro ljudi.

Sačekaju te reditelj i dramaturg u skafanderima – kao scena iz filma “Variola vera”.

Onda dođe digitalni stjuard pa te sprovede u deo gledališta zatvoren crnom zavesom – dobiješ skafander – od glave do pete sa sve kapuljačom, a već si sa maskama, i sprovede jednog po jednog na scenu gde je crna kutija – svako na svoju strunjaču i kreće audio – vizuelni spektakl.

Neću da vam dalje pričam jer je fora to doživeti, ali teatar se dešava unutra, u gledaocu, a ne spolja – kao senzacija, u pitanju je stimulisana introspekcija.

I nema aplauza – na kraju reditelj vam se lično zahvali što ste bili, ostavite skafandere i izađete na vazduh.

*

Na putu do kuće – shvatila sam da mi je taj pozorišni doživljaj pomogao da formulišem čega sam postala najsvesnija u stvari i zbog čega sam se toliko isprepadala razumejući da nas čeka ogroman izazov – sve vreme mi je bilo na vrhu jezika – najviše žalim što ni ja, ni vi, a posebno mladi ljudi neće dugo osetiti osećaj bezbrižnosti.

U tom grmu leži zec – dragi svi.

Ali, sad kad znam u čemu je gvint – lakše je.

Pa ćemo zajedno polako, nema nam druge – zar ne.

*

Komentari su omogućeni – čitamo se.

I #BeSafe, (sa)čuvajmo se.

Komentari

Vaš komentar