Piše Luna Lu: I tako dođeš mi u san

Sanjala sam kako majka Ketrin Zite Džons puni 102 godine.

I kako ne znam da li da idem na proslavu - jer mora šešir, a ja šešir nemam.

Ni na javi ni u snu.

Sve sam ih ispoklanjala i bacila se na kačkete.

Prosto se rodiš za šešir kao Isi Bjelica.

To nikada nije bila moja furka.

Ovako nabijem kačket i šunjam se. Nevidljiva.

*

Sanjala sam i kako sam se namlatila para tako što sam štampala majice sa likom Olivere Marković.

Mlade Olivere. Prelepotice.

Iz faze kada je pevala - romanse.

Nemam pojma kako su ove dve talentovane i predivne glumice ušle u moja snoviđenja na početku proleća 2k24.

Ni o jednoj niti o drugoj nisam mislila gotovo nikada u svom čovečanstvu u 21 veku.

*

Ketrin sam zapazila onomad još kao gipku kradljivicu umetnina, ali to beše davne 1999.

A još davnije 1993. imala sam čast i zadovoljstvo da radim na predstavi "Prosjačka opera" u Bitef teatru.

Predstavu je režirala Ivana Vujić, a na sceni su pored Olivere bili Rade Marković, Mirjana Karanović, Vladica Milosavljević, Sergej Trifunović, Nebojša Dugalić, Nebojša Glogovac i drugi.

Sam proces rada je bio mnogo uzbudljiviji nego sam rezultat - predstava, ispostaviće se.

Lista "šta nam se sve nije desilo" mnogo je kraća od one - "šta nam se sve dogodilo - #daNEpoveruješ!".

Počevši od najveće inflacije svih vremena do toga da je Milan Mladenović trebalo da radi muziku za predstavu - pa, nije.

Od kompleksnih proba na koje je uvek neko kasnio, komplikovanih međuljudskih odnosa i u sveopštem rasulu - napetih rokova i papreno skupe produkcije.

Nije nimalo jeftino raditi ovu predstavu ni u stabilnim prilikama, a kamoli za vreme građanskog rata i raspada jedne zemlje i njenog sistema vrednosti.

Valja platiti tantijeme, autorska prava... Ma, sto čuda.

A iz minuta u minut - nula se pridružuje nuli - milioni postaju zilijarde.

Teško opisivi kermes, verujte sa sve džeziranom verzijom Kurta Vajla.

Ali, glava puna uspomena, a srce nasmejano.

Iskustvo koje nema cenu.

*

No, tema mi nije "Prosjačka Opera" Džona Geja nastala kao kritika korumpirane vlade.

I, kao Brehtova verzija "Opera za tri groša" - može da se igra odmah, itekako.

Opisuje onaj trenutak raslojavanja društva na ekstremno bogate i ekstremno siromašne.

S jedne strane, raskoš je i sjaj, a sa druge strane - beda i glad.

Ni tada kao ni sada - zakoni se NE primenjuju, a zakoni postoje. Zvuči poznato, zar ne.

*

No, ono što mi je mozgalica dana jeste kako nam neko dođe u snove?

Kojim putem stigne do naše "druge strane jastuka"?

Kako se odluči da baš kod nas uleti na pidžama parti?

Nepozvan, mada, ispostaviće se - dobrodošao gost.

Zašto neki nikako da nam se u snu pojave, a biće nam žudi da ih vidimo - eto, makar samo na tren, makar u toj drugoj dimenziji da iznova osetimo njihovo prisustvo.

A ovi, koji sa nama ama baš nikakve veze nemaju - uleću sa nebesa kao Meri Popins.

Sleću nam u film što svake noći projektujemo širom zatvorenih očiju - "na platnu, u glavi".

Kako se baš ti neki pojave iz stratosfere zbornika stanovnika planete Zemlje i onda smo zbunjeni po buđenju vasceli dan.

*

To sa snovima je baš ozbiljna nauka.

Tokom odrastanja u 20.veku bilo je veoma popularno baviti se njima.

Malo je u modu ulazila Frojdova, pa bi je smenila Jungova verzija događaja "šta se dešava sa nama kada u san utonemo". Čitav niz kultnih stvaralaca bavio se snovima u svojim delima. Svaka kuća je imala ili nekog ko se mnogo dobro "razume" u snove ili izdanje, predratno, tada već raskupusanog - "Sanovnika".

Bilo je potpuno normalno voditi računovodstvo snova i po buđenju zapisivati šta se zbilo.

I prepričavati ih, analizirati njihovu simboliku i deliti nade i strahove sa najbližima.

Tada horoskopi nisu bili dostupni, pa smo tumačili sopstvene snove uz kafu.

Teško za zamisliti - danas, ali beše tako.

Sada je previše stručnjaka za javu, a ona nikada veći košmar, čini se.