Piše Luna Lu: Oskar iz komšiluka

Ovo buđenje prirode zahteva puno energije pa smo iscrpljeni.

Porcija umora, na repete. Duša mi spava.

Cvetanje nije nimalo laka rabota.

Pripreme za dolazak veličanstvenog proleća su u toku. Očekujemo ga 20. marta.

Stiže sabajle, oko 4 sata i 06 minuta.

Do tada sve mora biti - cakum pakum.

*

Nedelja je, a u Voćnjaku more aktivnosti.

Ljudi sređuju svoje vrtove.

Kamionče kruži. Skuplja kabasti višak.

Na zvučniku, objavljuju svoje prisustvo što me vraća u detinjstvo.

Doduše, tada su urlali na megafon i kola je vukao konj.

Funkcija je bila ista - isprazniti podrume i očistiti dvorišta.

Danas na Dorćolu više ne postoje kućice niti baštice, tamo su sada "delux" zgradurine, ali na zemunskom Čarobnom bregu - još uvek su tu i mnogo je lepo.

*

Sezona upijanja D vitamina je počela.

I suncobrane valja zasaditi, obavezno.

Od ovog milog Sunca dobijaju se pegice koje su toliko u modi da je u ponudi i tretman da se privremeno istetoviraju henom. Mi smo je u 20.veku zvali "kana" i najlepše crvenokose su njome "farbale" kosu.

*

Večeras je i dodela nagrade "Oskar".

Beše to nekada baš specijalna noć.

Okupljali smo se jedni kod drugih.

Kostmirali se u duge haljine i čekali uključenje iz Kodak teatra.

Imali smo i papiriće sa onim filmovima koje je srce biralo, a i one sa prognozama kako mora biti jer je Akademija tako odlučila i naručila.

Tako da ko god dobio - imali smo osećaj zadovoljstva.

Srce bi bilo na mestu što je voljeni film pobedio ili je ego bio nahranjen jer smo ukapirali kako mehanizam finkcioniše.

Ložili smo se da imamo kliker da prokljuvimo holuvudske igranke.

*

Oskar pride zaista ima posebno mesto u mom čovečanstvu.

I vezan je za detinjstvo.

Naše prve komšije odigrale su važnu ulogu u formiranju moje ličnosti i negde su mi odredile i životni put.

Čika Đole je bio TV reditelj i snimao je dokumentarce.

Radio je na TV Beograd u Naučno popularnom programu.

Da, to je tada postojalo i bila je to čuvena redakcija.

On me je kao klinku doveo prvi put pred kamere kada se i desilo moje fatalno zaljubljivanje u ceo taj svet televizijske magije.

A jednog dana, bilo je kasno POPodne - pozvali su me da se hitno popnem uz "skale" do njih.

*

Igrala sam se u vrtu.

Pomislila sam da je teta Ksenija opet pravila neki kolač, a nisam bila ljubitelj.

Često je u delicije stavljala cimet i suvo grožđe, a to su dve stvari koje baš NE volim.

Ali, zato sam obožavala kada bi spremala artičoke ili paštu fažol.

Bila je Dalmatinka i velemajstorica za slano.

Slatko, definitivno - ne.

Međutim, ovog puta tema nije bila gastronomija na tapetu, već istorija filma.

*

U poseti im je bio kum iz Zagreba. Čika Dule.

Znala sam da je jako ljubazan i da pravi "crtane" filmove.

Ušla sam da se pozdravim - a onda mi je čika Đole rekao da zatvorim oči i pružim ruke.

A kada sam otvorila oči u rukama sam držala Oskara.

Bio je hladan i jako jako težak.

Malo je reći koliko sam bila iznenađena i oduševljena.

Onda su mi natenane objasnili ko je čika Dule u stvarnosti stvarno i izvan broja 5 u kome smo živeli, a on bio gost.

*

Čika Dule je Dušan Vukotić. Za svoj animirani film "Surogat" dobio je prvog Oskara u Jugoslaviji.

Godina je bila 1962.

Tog dana snimali su dokumentarni film o njemu pa je zato doneo "čovečuljka" sa sobom.

I eto - tako sam dobila Oskara - na jedno popodne.

*

Ali, mnogo važnije od tog zlatnog čovečuljka jeste to što su mi baš čika Đole i teta Ksenija bile prve komšije i što su me naučili da volim rad sa kamerama, kritičko gledanje filmova i dalmatinsku kuhinju.

Nismo delili samo vrt - delili smo živote i vrednosti.

I možda je zato važno da ne postane sve beton & zgradurina & kula. Možda je ipak važno odrastati i po vrtovima i u komšiluku. Možda je ipak važno zadržati oaze ljudskosti u bolesnom društvu koje je počelo ozbiljno da se deli na bogate i one druge. Možda.

A da li ste vi imali neke favorite noćas kojima ste zaželeli Oskara ili ste davno prestali da gledate tu Šaradu?