Piše Luna Lu: Gospodin de Beržerak

Čarobni breg za sada uspešno odoleva okupaciji uniformisanih aktivista vladajuće partije.

U borbi za potencijalne sigurne glasove napadali su sa sve četiri strane sveta dok im jedan "Komša" nije dobrano zapretio da nema ulaska na privatne posede i uznemiravanja po Voćnjaku. Takvu im je vakelu održao baritonom da se orilo brdo.

I evo, nema ih par dana.

A, dosadni su kao krpelji, koji su se ove godine usled naglog bujanja prirode pojavili u ogromnom broju - tako da obratite pažnju.

Valja se zaštiti od svih parazita na vreme.

*

Počinje Uskršnji post.

Na početku smo prve od sedam nedelja - izazov je veliki.

U "Čistoj nedelji" - čisti se organizam, telo, um, a dušu valja hraniti plemenitim delima i ozarenjima.

Raspored časova odnosno šta i kada se sme jesti i raditi dosta je kompleksan i striktan tako da bi trebalo samo time čovek da se bavi do 4.maja.

A iskušenja na sve strane, 24 sata sedam dana u nedelji.

*

Proizvodi koji bi trebalo da olakšaju post naravno da nisu na akciji, čak se čine i skupljim nego inače.

A pride se zagreva i predizborna kampanja, a politika je strast, a strast post isključuje iz svakodnevice. Tako da je situacija veoma komplikovana.

Takoreći, zavrzlama epskih razmera.

Svima koji su krenuli u ovu avanturu želim puno sreće, snažnu veru i čvrstu volju.

*

Mart sam rezervisala za Talijin hram.

Ima li išta lepše nego da za rođendan dobiješ premijeru "Sirana" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Režija - Gorčin Stojanović.

U ulozi Sirana - Dragan Mićanović.

Roksana - Marija Vicković.

"Može li se biti istinski slobodan bez ljubavi? Je li moguća ljubav bez slobode. Postoji li istinska ljubav ili je i ona misaoni proizvod? Žrtvovati ljubav zbog slobode ili slobodu zbog ljubavi, šta je više svojstveno čoveku?"

Pitanja su velika i ključna za ovu osobu koja puni 54 godine, a biće u publici te večeri.

*

Poslednji put kada sam gledala Sirana de Beržeraka imala sam 21 godinu.

Premijera je bila 22.marta 1991.

Narodno pozorište. Beograd.

Režija - Egon Savin.

Sirano beše Miki Manojlović, a Roksana - Ivana Mihić.

Tada su mi bila baš važna pitanja časti, a eto vek kasnije jedino što me zanima je pitanje slobode.

Častan, a NEslobodan. Slobodan, a NEčastan.

Dobra mozgalica za start ove radne nedelje, čini se.

*

I ima ta jedna stvar koja je naročito aktuelna ovih dana, a vezana je za teatar.

Gde je nestao bonton? - pitaju se ljubitelji i akteri pozorišnog života.

NEretko se dešava da zazvoni nečiji telefon u publici i prekine pozorišnu iluziju.

NEshvatljivo je da ljudi ne provere da li su isključili svoje mobilne telefone, ali hajde da budemo široke ruke pa da oprostimo nekom nepažnju, rasejanost, glupost.

Ali, eto shvatili smo da postoje slučajevi gde se ljudi tokom izvođenja predstave javljaju na telefon koji zvoni i ne samo to - nego i pričaju. I to pola sata.

*

Što reče jedan pozorišni delatnik - "Ljude koji to učine valja izvesti na scenu i osvetliti reflektorom."

Bezobrazluk da se kažnjava brukom.

Nevaspitanje se ispravlja vaspitnom merom.

Malo je mesta ostalo na svetu gde imamo luksuz da bez griže savesti nismo dostupni - opravdano.

I ma koliko se algoritam bunio da mu niste posvetili još koji minut svog života - jednostavno pritisnuti OF i na kratko reći "ćao" digitalnoj sisaljki života i učiniti nešto za sebe i svoj duh.

Za svoju vertikalu. Za svoje biće. Duša će vam biti zahvalna.

*

Verujem da je ljudima gotovo NEzamislivo da budu i sekund van mreže.

Ali, verujte mi - život je bujao i dešavao se i kad nismo bili kod kuće pa nisu mogli da nas dobiju na telefon. Nijedna dobra ni loša vest nas nije zaobišla - sve nas je sačekalo.

Čak i kada bi ukućani zaboravili da nam prenesu poruku da nas je neko zvao - taj neko bi našao načina da dođe do nas. Domišljatost i upornost bili su stubovi društvenog i ljubavnog života.

Sirano bi uvek našao način da dostavi sonet za taj dan.

Verovali ili ne.