Piše Luna Lu: Da li bi me volela i da nemam keš

Subota. Poslednjih 7 dana neko lupa vratima od lifta nenormalno. To je novitet. Zamišljam SAJ da uleće u zgradu. Ne znam zašto, ali to je jedina asocijacija.

*

Veoma sam osetljiva na ono što čujem, a čujem sve.

Moj lični Wi-Fi kupi frekvencije slično mački, a i pas sam u kineskom horoskopu.

Mnogi ljudi koji su preživeli razne traume, a ta sam, razviju osetljivost na zvučne efekte.

Upozorenja stižu radio talasima, niske i visoke frekvencije, reagujem kao životinja.

Život mi je razvio instikt za opasnost.

Imam nevidljivu antenu.

I naporno je, odmah da vam kažem.

Zato uvek živim u blizini sakralnih objekata i pijace ili škole jer je tu lako uočiti drop.

Neregularnost.

Navikneš se na rasporede časove ili vrevu, posle koje uveče usledi neverovatan mir.

Hramovi su mi, u komšiluku, možda najvažniji jer primam frekvenciju molitve koja me smiruje, ma koje vere bila.

Molitva je molitva.

*

Po tonu u nečijem glasu mogu da na keca shvatim da nešto nije OK i da nije trenutak za ono što sam naumila da pričam.

*

Plus, tu je i viševekovni rad na radiju gde svet sklapaš u zvučni puzzle prenoseći to svojim slušaocima najvernije što se može.

Srcem koje sluša slikaš svet.

Tako je bilo nekad, u 20.veku.

U ne-formatiranoj eri.

Kada se igralo za publiku, a ne za oglašivače.

Svrha nije bilo ispiranje mozga, nego njegova nadogradnja.

Danas, u 21.veku, samo se kosa nadograđuje, a mozak što ulupaniji kao belance za šlag, to bolje.

Kuća dobija – a svi ostali iz ove igrice, (Radio Kazino), izlaze praznih džepova sa 600 pesama u mozgu na rotaciji.

*

Nekada je bio dan kada dođeš na radijsku smenu, a ovako čelično sivo nebo kao ovih dana – pa, pustiš neke Bitlse u dogovoru sa muzičkim saradnikom.

Radno mesto ovih godina – izumrlo.

Danas nema živog čoveka koji gleda u prozor, pa izabere pesmu, danas to radi algoritam.

*

Ali, ako se vratim još malo, kao u hipnozi, nekoliko železničkih stanica unazad, u svoju prošlost – odrastala sam sa slepom prabakom koja se, gle ironije života, zvala Vidosava – skraćeno lepa Vida.

Imala je plave providne oči, najsličnije haskiju.

Ima takvih i sočiva danas i uvek se pomalo zagrcnem kada ih vidim – setim se nje.

*

Sa Vidom sam odrastala.

Moja obaveza je bila da joj snesem po nešto svakog dana na ćošak Strahinjića bana.

Tu je bila njena kućica, odmah prekoputa današnjeg bistroa „Pastis“.

Na ćošku sa Kapetan Mišinom.

Tu je danas spomenik „investicione“ gluposti – nakaradna – strašna zgrada.

I neki lokal koji stalno menja firmu gde je bila nekad kućica u parteru.

Ali, „Pastis“ preživljava – tu nam je nekad bio Centar za izviđače Dorćola.

Onomad, kada smo bili pioniri – dobri drugovi.

*

Dok je tu bila Vidina kućica, u centru dvorišta postojao je najlepši dud u gradu. Po kvadraturi veći od njenog doma.

Stvarao je nestvarnu atmosferu, kao iz bajke ili sa filma.

Vida je govorila da je on tu još od Turaka. Ogroman.

Na zidu u hodniku, imala je veliki goblen Kosovke devojke, vezla ga je dok je bila mala, to je bio dokaz da je nekad videla.

Bila je iz dobre i ugledne familije.

Od Simovića.

I mnogo je volela da mi priča razne priče – posebno te kako smo se rešili Turaka.

Obožavala sam da je slušam – preuveličavala je za Oskara, tada sam mislila.

Naročito sam volela priču o dečaku sa Čukur česme.

A ja bih njoj pričala o Bošku Buhi.

Gledali smo ga u bioskopu. I pozaljubljivali se u Nebojšu Bakočevića Bakoča – Čikala.

Deca heroji – žrtvovani.

Herojski činovi od malena protiv zlotvora.

Sloboda nema cenu.

Mislim da sam tada zavolela ratne filmove i zamrzela ratove.

*

Vida je u mladosti videla i bila je prava gospođica, živela je i u Parizu.

Pisaće mašine su joj bile pasija, kucala je, još jedna ironija života, na slepo.

Sekretarica na dvoru bilo bi njeno zanimanje. Ili gđica Lemon kod Herkul Poaroa.

Ali, počela je da gubi vid – svakog dana na njene oči.

*

Naš ritual je bio da sedimo malo napolju, ma kakvo vreme bilo, na vazduhu, da joj češljam dugu sedu kosu, ispletem pletenicu i pričam joj šta dud radi, kako i koliko je zelen ili zreo, da li kreću da praskaju dudinje.

A kada je zima, svaki dan bi čekale prvi znak proleća – da li pupi neki list. Najhrabriji.

Pošto bi pletenica bila gotova, ušle bi u kuću i onda bi slušale radio drame na radiju.

Držala bih zatvorene oči da bih sa njom delila njen mrak.

Upijala sam te tadašnje velemajstorije dramskog programa uglednog Radio Beograda.

*

Moj prvi uspeh na fakultetu, bila je radio drama koju sam napisala na prvoj godini, pa sam pozvana na tadašnji prestižni Festival radio drama na Ohrid.

Bila je SFRJ.

Nisam postigla nikakav uspeh, niti nagrade niti #specialmention, ali kao da sam pobedila.

Vida mi je bila u glavi – njoj sam posvetila.

*

Kada je baka Vida umrla, bila sam mala, ali sam znala da joj je stiglo neverovatno olakšanje.

Otišla je u svetlost iz mraka.

Bila sam srećna, mada tužna.

Njen život je bio pakao na Zemlji – jedina destinacija posle ovakve grandiozne agonije, morao je biti raj.

Plakala sam, ali sam znala da je na sigurnom.

*

Kuću su nam oduzeli nekakvom mahinacijom sa papirima, a dud su isekli.

To je veliko prokletstvo.

Od tada je to mesto ukleto.

Nova zgrada je rasla neobično sporo, menjali su se investitori, spratovi smanjivali, kvadratura sa njima, dan danas ni na šta ne liči, kao svadbena torta netalentovanog poslatičara amatera, a svaki lokal koji se tu otvori, svako malo, menja vlasnike i namenu.

Osveta drveta kome nisu mogli ništa Turci i dalje je na snazi.

U fulu.

*

Od baka Vide, naučila sam i da mnogo žmurim i da se u mraku njene kućice snalazim jer svetlo nikad nije paljeno.

Naučila sam i od nje veštinu da ljude prepoznajem po koraku ili načinu na koji zvižde ili mi se približavaju.

Ona je ma koliko se ja trudila da drugačije hodam i da je iznenadim – uvek znala da sam ja.

*

Ovo sam vam sve ispričala da bih vam dočarala koliko sam sklona da kupim saundtrak grada.

Znači ulazi mi hiljadu zvukova, a naročito pesama u glavu, najgluplje se zadržavaju ili najintrigantnije.

Dugo nisam čula neki novi zvuk koji bi mi pokrenuo dušu i obložio je kao pravi #soulfood – ali, ima neverovatan broj – što nebuloza – što mozgalica.

*

U poslednjih nekoliko dana sa lupom lifta stigao je i YouTube trending na zvučnike glasno sa nekog gornjeg sprata. Ne znam da li se neko doselio nov u zgradu ili je neko porastao preko leta – rekli su mi prethodni stanari da je zgrada mirna. Po prvim danima centralnog grejanja – neka nestašna mladost gruva – više je nego očigledno da će biti uzbudljivo i nimalo MIRno.

*

Bilo kako bilo – na ripit sam čula pesmu za koju mi je Google search rekao da se zove – Dizel.

Izvođači: Gazda Paja x Marlon Brutal.

Veoma zarazan bit.

Moderan.

Ne ulazim uopšte u muzičku analizu – ali, ono što mi je pokrenulo sive ćelije je stih –

„A muči me pitanje – O, da li bi me volela i da nemam keš?“

*

Kako je to čudno – meni je bilo mnogo lakše voleti ljude kada nismo u kešu.

Tada se stvarno zavolite. Pomažete se. Navijate. Niko tu nije zbog interesa. Delite muku i neočekivane dobitke.

Polivate za nekim vodu kada kreće na neki dogovor za bolje.

A muči me pitanje – O da li bi se voleli i da imamo keš?

*

Najveći broj ljudi, statistički, prestala sam da volim i da poštujem je kada su ušli u ozbiljan, nagli keš.

Postali su nepodnošljivi, dosadni, egocentrični, perverzni i površni.

Kao da im se smanjio smisao za humor kako im se povisio konto.

Veliki novac ih je menjao na gore.

*

I sama sam bila najgora kada sam ušla u novčanice, neočekivano.

Bila sam tada auto-destruktivna za Olimpijadu.

Ako ne, zlatna – bronza je bila moja. Sto %.

Ljude koji su me voleli oduvek – tada sam jako uplašila.

Bili su ubeđeni da ću završiti bez pozdrava.

Oko mene su se našli slični meni dok nismo sve potrošili.

Moje.

A onda sam morala da naučim iznova sebe da volim.

Pa da povratim prijatelje.

I dan danas radim na rekonstrukciji poverenja iako je prošlo više od dekade.

Jednom izgubljeno verovanje u tebe (sebe) vraća se vekovima, a gubi za dan.

Bukvalno – dovoljan je jedan poziv koji menja sve.

Obično je to onaj na koga se ne odazovete.

*

I slušam ove klince koji pevaju u glas – kako gradom hoda živi leš i da je svet postao golotinja i da li bi ih neka volela i da nemaju keš.

I shvatam da je definitivno neki generacijski jaz na meniju – mislim, razumem ih tako da je viže jazz – nego jaz.

*

Pa mi bude smešno, sve u svemu.

Titanik tone, civilizacija nam se raspada, karantin u zraku – a ovako zvuči saundtrak smaka sveta.

I priznajem im jednu stvar – i ja bih volela da mi ceo stajling bude „Dizel“.

Jer imaju opaku ekipu novih dizajnera i kidaju.

Dok nam telefon „blica, blica“ (Alo!).

U noći odzvanja „Nema me.“

*

A šta vi mislite – da li je lakše voleti nekog kada je bez ili u kešu?

Komentari su omogućeni – čitamo se!

I, #BeSafe – „Corona is in the air“.