Nedelja, 8h, sabajle. Drugi dan avgusta.

Lepo je. Kao da je sve kako treba. A nije.

Pitaju me da li ću koristiti odmor ovog leta.

Razmišlala sam o tome, kao da donosim presudu u Apelacionom sudu.

Zasedala sam sa sobom, dugo i temeljno.

U više sesija, zatvorenih za javnost.

*

Pisala sam i liste podeljene u dve kolone – za i protiv.

„Za“ je bio 1001 razlog, a kao da nam je za odmor uopšte potreban ijedan razlog.

Boraviti na Planeti Zemlji je već dosta zamorna stvar.

Posebno kada se sistem kapitalizma i konzumerizma raspada po šavovima, a mi poput unezverneog hrčka vrtimo točak do iznemoglosti.

Siroti mali hrčki pod maskama – smoreni & umorni.

*

Šestog dana avgusta rođen je Endi Vorhol, a on je rekao možda najbolju definiciju glede naše pozicije u vladajućim sistemima.

„Rođenjem bivamo kidnapovani i prodati u ropstvo.“

Ejmen, mister Vorhol!

I, srećan rođus!

*

U drugoj koloni „protiv“ korišćenja odmora u avgustu stajalo je samo nekoliko teza.

Pod 1.

Avgust u Beogradu najviše volim oduvek.

Grad je prazan.

I svoj. I moj.

Pušteni na miru.

*

Pod 2.

Ceo spektar misli o koroni i ekonomskoj krizi bih spakovala u kofer takve težine da bi za njega bio potreban specijalan transportni saobraćaj.

Sve te misli i bojazni bi me sačekale na destinaciji i već bi se otpakovale i čekale me uz korpu voća i buket lokalnog cveća.

Pozvale bi me na prvu kafu sa pogledom na rivijeru – Hajde da vidimo šta sve može da se desi dok ti nisi blizu .. Na primer, dok se mackaš faktorom 50, za to vreme u Beogradu…

U mojoj glavi odmah kreće smotra tizera raznih projekcija malih ličnih džepnih katastrofa ili šta bi sve moglo krenuti – WRONG.

*

Pod 3.

Preskoči letovanje, uštedi i onda otputuj u Kopenhagen, daj mu priliku da te obori sa nogu.

Treća sreća.

*

Vuče me nešto ka Danskoj, još od Hamleta do danas.

Prethodna dva boravka bila su toliko egzotična i neobična da bih rado po repete.

Spomenuću samo da sam tu prvi put upoznala Rijanu, bila je neobično lepo devojče sa Barbadosa tek prihajala na estradu. Neki ozbiljniji razgovor, prekinuo je Džastin Timberlejk. Baš ti hvala Džastine. Neću ti to zaboraviti.

A drugi put, snimala sam par nedelja reportažu o fabrici „Bang&Olafsen“. Tu sam sa rumunskim kolegom zamišljala kako bi mogla da se desi pobuna robota. Roboti su većinski deo radnika u toj kompaniji i mi smo svaki dan maštali šta bi bilo da oni preuzmu stvar u svoje ruke.

*

Zaljubila sam se u dansku plavu, veoma specifičnu plavu nijansu.

I u njihovo nebo.

Kakav triler na njihovom nebeskom plafonu.

I da, u nekom vedži street restoranu, jela sam najbolji spanać ikada, izvini mama, ali nešto su mu drugo radili.

Neku su alhemiju izveli, zaista.

Taj recept je posle maznuo Robert De Niro za svoj lanac restorana „Nobu“ i naplaćivao ga papreno.

*

Pod 4.

Ne sunčam se od 1997, stoga sam za bilo kakva mora zakasnila.

Ili idem rano u junu ili sredinom septembra.

Ovo je šesta godina kako nisam bila na letovanju na moru.

I preživi se.

Prve godine je teško, druge godine je najteže, posle se čovek i na to navikne.

Čudna smo sorta na sve se naviknemo.

*

Poslednji put sam sa pogledom na more, Mramorno more, u Istanbulu – dočekala prvo jutro 2020.

More mi nije ni zucnulo o tome šta će se sve ustvari desiti ove lude godine.

Pustilo me je da guštam.

Bili su to bukvalno poslednji dani pre korona ere.

*

Septembar mi je inače jako važan da budem blizu kuće.

Osećam se slabom – nije mi to neka faza nikada bila.

Dobar deo života sam mislila da je zbog škole, ali nije.

Jednostavno, svako ima neki period u godini kada se oseća ekstremno ranjivo i nedovoljno snažno.

I kada mu se dešavaju neke loše stvari, karmički obrti ili jednostavno brže ostaje bez energije, pa je važno da je blizu onog što mu puni baterije.

Astrolozi kažu da je to kada ti je Sunce najdalje od tvog znaka – a to je meni era Device.

Čim prodje 19. septembar, sve mi je bolje – Devica popušta.

Oko 21.09. – Bye Bye Virgo.

Tada subjektivni osećaj prerasta u procenu – mogla bih da krenem da kidam, a do tada nevidljivost.

*

Kada zavladaju Vage ja sam na konju, što se kaže.

Mada slika mene na konju je presmešna.

Verujte, kao slon u porculanskoj radnji – to sam ja na konju.

Konji su za niže i tananije devojke, a ne za bedevije.

*

Sada je već suvišno reći da je kolona „Protiv letovanja u ovom trenutku“ – odnela presudu u svoju korist.

Kopenhagen je pobedio.

Možda za Božić, decembarski.

Da ne čuje Zlo, da ne ureknem, pu pu pu – kuk kuc o drvo i ostale vudu radnje jer sam postala spektakularno sujeverna.

Presmešno, ali kakve sve opasnosti vrebaju – ne čudi – od boleštije do svevlasti lokalnih kabadahija – samo da ne čuje Zlo.

*

Još jedna stvar pride ovakvoj presudi je obaveštenje da će od 4.avgusta početi postavljanje spomenika Stefanu Nemanji u nekoliko faza do oktobra.

A ja to ne bih propustila ni za šta na svetu.

Imaću priliku da snimam kako jedan deo grada nestaje i bukvalno i iz kolektivnog sećanja i kako nastaje neki drugi svet, na istom mestu.

Ludilo, u nastavcima, dragi svi.

U „Luna parku“ ćemo sve dokumentovati, o da.

*

I tako, kao dete komunizma i učenik SFRJ školstva, koji nisu mnogo lekcija posvetili Nemanjićima, odlučim ovih dana da se pozabavim likom i delom čoveka koji na nekakvom jajetu u visini tipa 7 spratova će zahujati nad ovim gradom.

Bog sam zna zašto baš on, u tom obliku i zašto sada?

Ustvari, da ne uvlačim Boga u ovo – samo Vesić zna.

*

Često se poistovećujem sa junacima priča o kojima čitam tako da sam se poistovetila sa likom Stefana Nemanja.

Osvajač, monah. Mudar, zadužbinar. Otac Svetog Save. I sam svetac.

I šta bi bilo da se pojavi 4.avgusta ili još bolje kada skalamerija bude gotova i vidi sebe kako ga predstavljaju narodu.

Mislim da bi bio šokiran.

*

Njemu su najveći spomenici očuvanje zadužbina crkvi i manastira koje nam je ostavio.

Njemu je poštovanje negovati Hilandar.

Slaviti sina njegovog.

A njemu se zahvaliti kada se stane pred njegovu ikonu.

Biti častan, čestit, skroman, a dostojanstven i hrabar.

I mudar i znati da sve što ostaje posle čoveka je prah.

Izboriti se sa sujetom. Otrovom.

I pomiriti se sa činjenicom da smo svi prašina.

I čuvati svoj jezik.

*

Kada bi video kako ga Vesić zamišlja verujem da bi ga izvukao za uši i poslao u neki kamenolom.

Tucaj kamen Vesiću, stiće će voda sa izvora kada sunce umine, za pola dana.

Ili već tako neka neprijatna srednovekovna metoda.

*

Nešto mislim, Stefan Nemanja je ustvari bio prvi veliki strateg javnih radova kako bi ljudima dao posao oko izgradnje svega što je naumio.

Dovodio je i arhitekte i iskonopisce ne bi li ovdašnji narod učio i prosvećivao se – ali, kinta je ostajala u zemlji.

Sama činjenica da su silni novci poslati u Rusiju odakle dobijamo „spomenik u ruke“ – mislim da bi ga vrlo ražestila.

Kakav paradoks.

*

Ovaj mali zamenik gradonačelnika je baš neki veliki šaljivdžija – neverovatno šta sve on sebi dopušta.

Pravi siledžija našeg zdravog razuma i limitator kretanja kroz naš, a ne njegov grad.

*

Bila jedna takva u gimnaziji.

Najglasnija, intriga u svakom džepu, spletkaroš, provokatorka, bahata i bezobrazna neopevano, a sva sa nekim milim licem.

I prvu godinu, ona mene sve vreme proziva, namešta mi zvrčke, sve u svemu – idem u školu i samo nju da ne sretnem..

Kada je vidim počnem da se tresem.

I prodje prva i dobar deo druge godine.

I bude maj.

I ja ulazim u školsko i ona među njih 20.

I okreće se i opet počne da me vređa i vređa i svi mi se smeju.

I bam – padne mi mrak na oči.

Primenim sve što me je tata amater u sportskoj disciplini boks – ikada naučio.

*

I da stvar bude luđa, u moju odbranu, svojim govorom da me ne bi izbacili iz škole – stao je pred većem nastavnika ili već nekim odborom i spasio me Gordan Mihić, lično.

Tada je „Sivi dom“ čiji je bio scenarista bio najgledaniji i svi su pričali o toj problematici.

Govorio je kako sam vrlo dobar đak i kako bi bilo šteta da zbog odbrane sebe i svog integriteta završim kao lik iz „Sivog doma“, o kojima on u tom trenutku zna sve.

Ne znam da li je dobio aplauz za taj govor – ja u mom sećanju uvek stavim zvučni efekat „standing ovations“.

I ne izbace me, dobijem ukor i pređem sledeće godine u drugu gimnaziju.

Utekoh.

*

Na promociji serije „Nemanjići“ pravila sam intervju sa njim.

On je Ivanin otac, moje drugarice iz razreda, koji me je spasao sivog doma.

Pokušala sam da mu zahvalim tada, ali odmahnuo je rukom i nasmešio se, tipa: – Ni ne spominji.

Razgovarali smo o izazovu pisanja serije kao što su „Nemanjići“.

Nešto kasnije, preselio se na neko bolje mesto, a ja eto mislim sada nešto – mnogo bih volela da mogu sa njim da porazgovaram o ovom Stefanu Nemanji na lebdećem jajetu.

*

I eto nas u avgustu.

Čekajući spokojno na čudo koje se možda desi iz čiste dosade.

*

Sve u svemu – u mom istraživanju po internetu da vidim kakvi se formati nude na #youtube platformi kada se ukuca – Stefan Nemanja – otkrila sam veoma zanimljivog jutjubera pod nazivom „Ozbiljne teme“.

I klinac ima X faktor, zanimljiv je, brzog uma i ima istoriju u malom prstu. Sve ga zanima i diplomatija, politika i fenomeni youtube platforme.

Preporuka, pustite se „prasećih“ i bacite se na „ozbiljne“ teme.

*

Tako da eto, tokom avgusta pokušaću da spomenem i neke dobre pojave i lepe stvari da ne bude samo da je Sodomica i Gomorica ovo gde smo sad.

Ako imate neki dobar predlog lepog, a opšte korisnog – komentari su tu.

I, #besafe