0
„Mi nismo znali šta je njima na umu“, saopštila je ministarka privrede Anđelka Atanasković kada je kao grom iz vedra neba odjeknula vest da je radnicima kragujevačkog „Fijata“ ponuđeno ili da idu da rade u inostranstvu ili da „uzmu radnu knjižicu“. Naime, naredne dve godine fabrika u Šumadiji priprema se za proizvodnju električnog automobila, pa u njoj za njih trenutno mesta nema.
Resorna ministarka, koja je čitav mandat provela u ilegali, u jednom od retkih obraćanja javnosti iskoristila je da nas obavesti da država nije znala ništa o planovima kompanije „Stelantis“, u čijem vlasništvu je „Fijat“.
„Na menadžmentu kompanije je bilo da odluči šta će sa radnicima za to vreme dok budu menjali mašine i sređivali hale za početak proizvodnje električnog automobila. Mi nismo znali šta je njima na umu“, bila je iskrena ministarka.
Niste znali šta im je na umu, ali ste znali da im date pare, i to ni manje ni više nego 48 miliona evra.
Toliko propisuje ugovor koji je neobaveštena ministarka Atanasković potpisala i kojim se Srbija obavezuje da subvencioniše proizvodnju električnih automobila u Kragujevcu.
I ne, nije to novac iz ministarkinog džepa, niti iz džepa predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji se na potpisivanju ugovora pohvalio kako na taj način postajemo deo nove revolucije na tržištu automobila.
To je novac iz džepova svih nas, pa i iz džepova istih onih radnika koje je nekoliko nedelja kasnije zatekla ponuda da do kraja meseca odluče da li će da se zapute u „Stelantisove“ fabrike u Slovačkoj, Nemačkoj, Poljskoj ili Italiji, ili pak da se jave obližnjoj službi za nezaposlene.
Uzmi ili ostavi. Ako neko ne može odmah da spakuje ceo svoj život i preseli ga na lokaciju koja se nudi, to je njegov problem. Ministarka u svoju odbranu kaže da ništa od tih uslova nije pisalo u ugovoru koji je potpisala. Kako bi ona znala nešto o tome, ako u ugovoru ne piše?!
Naravno, ministarki nije palo na pamet da bi upravo to trebalo da se unese u ugovor i to možda na njenu inicijativu, odnosno inicijativu države koju predstavlja. Kad već daje pare, valjda može ponešto i da se pita, pa i o tome šta će biti s radnicima tokom dve godine dok fabrika bude opremana za novu tehnološku revoluciju.
Ali ne, ni ministarka, ni njena šefica Ana Brnabić, a ni šefičin šef Aleksandar Vučić nisu se setili. Nije im bilo ni na kraj pameti. Investitoru su dali nove subvencije bez obaveze da zaposli nove radnike. A stare su zaboravili. Njima je bilo važno da investitor iz inostranstva bude zadovoljan i da iz Beograda ode potvrđujući šarenu lažu o ekonomskim uspesima ove vlasti po svaku cenu.
Ekonomski tigar na Balkanu, to je ključna slika Srbije. I to je već trebalo odavno da naučimo. Avioni, kamioni i fabrike novih tehologija. A ljudi? Pa njih ćemo već negde da nađemo…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare