Na početku ne bih verovala da se to meni uopšte dešava, potom bih bila besna i to jako besna, zatim bi počeo polako da me hvata strah, da bih na kraju pala u očaj.To bi bila moja reakcija da mi se desilo ono što se dogodilo doktoru Marku Lensu.
Naime, ovaj lekar iz Beograda, koji već godinama živi i radi u Londonu, saznao je nedavno, pri povratku u rodni grad, da ga je grupa psihijatara proglasila neuračunljivim i opasnim po okolinu, pri tome da ga nijedan od tih lekara nije pregledao. Tu svoju ocenu oni su prosledili pojedinim državnim institucijama pa je doktor Lens konkretno od policije saznao da je označen kao duševno obolela osoba.
U pitanju su, inače, lekari Kliničkog centra Srbije, koje je Marko Lens tužio sudu da su nesavesno lečili njegovu majku.
Kako smo stigli do toga da te proglase ludim samo zato što se pobuniš i tražiš svoja prava, kako završiš u policiji samo zato što želiš malo mira i bezbednosti? Koji je to prvi korak koji smo napravili u pogrešnom pravcu? Kad se to desilo?
Istovremeno, u pozadini ove priče prošao je i slučaj čoveka koji je 12 sati proveo na saslušanju u policiji samo zato što je upozorio komšije na prekomernu upotrebu pirotehnike tokom praznika. Ko mu je kriv kad komšije „pirotehničari“ imaju „jaka leđa“.
Kako smo stigli do toga da te proglase ludim samo zato što se pobuniš i tražiš svoja prava, kako završiš u policiji samo zato što želiš malo mira i bezbednosti?
Koji je to prvi korak koji smo napravili u pogrešnom pravcu? Kad se to desilo? Možda kad smo dozvolili da u centru glavnog grada maskirani batinaši otimaju građane i ruše im kuće, a policija se ne javlja na telefon? Ili kada smo olako prešli preko činjenice da zbog odlaska na opozicioni skup možete završiti krvave glave ili vam zbog teksta o korupciji lokalnog moćnika mogu spaliti kuću?
Sve su to trenuci kada smo kao društvo morali da zastanemo i upitamo se da li zaista smemo da tolerišemo takve stvari. A tolerisali smo i okretali glavu. I još uvek to činimo.
To što su pojedinci dizali glas i pokušavali da ukažu na problem, redovno im se „obijalo“ o glavu i činilo ih samo usamljenijim u njihovom krstaškom pohodu.
Možda to nisu vaše bitke, možda je neko drugi trebalo da se bori. Ili je jednostavno jedno okretanje glave čuvalo vaš mali svet i oko njega kineski zid.
Ali nikada nije bilo niti će biti da drugi biju naše bitke i vode naše ratove. Pošto za to sami nismo bili hrabri, korak po korak smo stigli do doktora Lensa.
Sada ako kažete nešto pogrešno, uradite nešto što nije po meri moćnicima ili se jednostavno vaš mali svet svidi nekom jačem, nikakav kineski zid vam neće pomoći.
Izgleda da nam preostaje samo da brojimo korake. A koliko je vama potrebno do očaja?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar