Ne verujem u čuda, ali me prethodnih dana dirnula priča o jednom beogradskom beskućniku koja je zahvaljujući upornosti nekoliko žena dobila koliko toliko human kraj.
„Nikada, ali nikada, nemojte pomisliti da ste nemoćni, da ne možete promeniti svet. Jelena Jorgačević Kisić bila je megafon našeg vriska za pomoć, osvetlila je jednu dušu koja umire u mukama. Onda su priskočile Dragana Bjelica i Jelena S. Spasic i našle rešenje. Komšiju sam jutros smestila u bolnicu, kako bi svoje dane odbrojao u miru i bez bola“ napisala je na društvenim mrežama prevodilac Ivana Radojičić.
Njen komšija je Rade Drini, beskućnik star 59 godina, koji ima kancer pluća u podmakloj fazi. Teško diše, ne može da jede, nema odgovarajuću terapiju niti negu, jer nema zdravstvenu knjižicu, niti ličnu kartu.
Koliko je naših sugrađana koji se u vihoru rata i ekonomske tranzicije nisu snašli i završili su na marginama društva? Koliko je onih među nama koji su doneli pogrešne odluke jer su previše verovali ljudima ili možda čak i državi?
Radetovu tešku priču Ivana je ispričala uz pomoć novinarke nedeljnika „Vreme“ Jelene Jorgačević Kisić, koleginice koja nas je podsetila koliko ovaj posao može biti divan kada vidite da ste pomogli ljudima.
Radetu su pre izvesnog vremena lekari rekli da ima karcinom pluća i da bi trebalo da ide na hemoterapiju. Odmah je bilo jasno da je to nemoguća misija jer nema ni zdravstvenu knjižicu, ni ličnu kartu, a prijava preko Centra za socijalni rad zahtevala je dugu i komplikovanu proceduru za jednog beskućnika. U pokušajima dobrih ljudi da mu pomognu i obijanju pragova nadležnih proticalo je vreme, a bolest je napredovala do terminalne faze.
Hitna pomoć ga je više puta vozila u bolnicu, ali to nije moglo da bude dugoročno rešenje. Komšije su skupljale novac za lekove, ali u pitanju je teški bolesnik koji zahteva ozbiljnu negu. Rešenje je bilo Prihvatilište za odrasle osobe, ali do njega se stiže prijavom i procedurom preko Centra za socijalni rad, za koju nesrećni čovek koji umire u mukama niti ima snage ni vremena.
Tek kada je uporna Ivana Radojičić uz pomoć novinarke Jelene Jorgačević skrenula pažnju na ovaj slučaj, Rade je dobio mogućnost da dostojanstveno sačeka svoj kraj.
Sad će neki od vas reći, čovek sa margine, koji nije na vreme mislio na starost.
Jeste, Rade je beskućnik, dete odraslo bez roditelja, čitav život na ulici, verovatno zbog svojih pogrešnih odluka, ali delom i zbog sistema koji mu nikad nije dao pravu šansu.
Ali nije jedini. Koliko je naših sugrađana koji se u vihoru rata i ekonomske tranzicije nisu snašli i završili su na marginama društva? Onih koji su izgubili dom jer nisu znali da pročitaju sitna slova u bankarskim ili kupoprodajnim ugovorima? Onih koji su nadajući se da grabe pravim koracima ka boljoj budućnost završili na dnu? Koliko je onih među nama koji su doneli pogrešne odluke jer su previše verovali ljudima ili možda čak i državi?
Da li zbog toga ta ista država treba da ih ostavi da u bolovima, bez lekova, umiru na klupi u parku?
Ne verujem u čuda, ali verujem u uporne i dobre ljude. Samo ne znam koliko ih je još ostalo među nama.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar