Piše Ivan Mrđen: Zato što ne pominjem Njega...

Tim rečima sam počeo svojih “pet minuta slave” na proslavi 91. rođendana “Ježa”, koja se tradicionalno održava na Tucindan, 5. januara, u beogradskom pozorištu “Slavija”. Bio bi mi dovoljan lep aplauz solidno popunjenog gledališta, da mi se već iste večeri nisu javili neki moji prijatelji, prvi da se izvine što nisu došli, drugi da mi jave kako su čuli da sam “baš lepo govorio”.

U tom smislu, evo ostatka moje besede…

* * *

Toliko sam nebitan da me čak ni botovi ne diraju. A samo u mojoj ulici ih znam petoro… Baš jednog od njih, nekad smo radili u istoj redakciji i pozdravljali se kad se sretnemo, pitao sam u čemu je tajna moje nebitnosti, a on mi iskreno priznao: “To je zato što ti nikad ne pominješ Njega!”

Posle mi je rekao da se njemu i sličnim botolikim tipovima upali “crvena lampica” tek kad se u nekom tekstu ili drugoj javnoj objavi pojavi Njegovo puno ime i prezime. Nije stigao da mi objasni da li je ta “lampica” neki elektronski znak, ili su to samo njih tako dresirali, jer je naišla komšinica koja se takođe bavi takvom rabotom. * * *

To ime i prezime prestao sam da pominjem pre više od osam godina, kad je nastala funkcija PREDSEDNIK SVEGA OVOGA.

Posle sam to malo modifikovao u PREDSEDNIK SVEGA I SVAČEGA, kako su se širila Njegova neustavna mešanja u sve i svašta.

Onda je Svetislav Basara negde napisao “VRHOVNI KOMANDANT ĆACISTANA”, pa sam i to počeo da dodajem, izem ti predsednika koji nije i maršal.

Čitavu titulu zaokružio sam kad ga je jedan od učesnika i ove priredbe, u nekom od prethodnih brojeva “Ježa”, nazvao CIVILNI PATRIJARH, pa mi bilo žao da to prođe nezapaženo.

Tako sam konačno stigao do pune formulacije koja glasi: PREDSEDNIK SVEGA I SVAČEGA, VRHOVNI KOMANDANT ĆACISTANA I CIVILNI PATRIJARH. * * *

Biće da je to suviše komplikovano za botožeriju ili smo kolektivno zaluđeni samo Njegovim punim imenom i prezimenom.

Od tih 15 slova najbolji anagram je pre šest godina sročio jedan od pobednika konkursa časopisa “Enigma”. Molim one sa osetljivijim ušima za mi oproste, ali to KURČIĆ S DNA AVALE više je za spoljnu nego unutrašnju politiku. A i autor je iz inozemstva, Rudolf Reić iz Splita.

Kad smo već kod anagrama, i ja sam smislio jedan. TUCAMO RĐU! Problem je što niko nema pojma od čijeg imena i prezimena je on sastavljen. Još manje čime se taj lik bavi.

Za njega je genijalni Dragoljub Žarković pre deset godina lansirao najprecizniji “opis radnih zadataka”: Premijer bez portfelja!

Moj prijatelj Đorđe Krstić je to lepo objasnio: „Politika je kao krava na krovu. Gledaš i čudiš se kako se govedo popelo tako visoko.“

Ja, međutim, i dalje nemam pojma o kome se radi. To su oni ljudi poput poslužavnika u ekspers-restoranima. Uzmeš jedan, a odmah ti iskoči isti takav.

Zato bih samo dodao,“šio mi ga Đuro”, koj će nam andrak premijer kad već imamo predsednika svega i svačega, da vas sad ne zamaram punom titulom, kojoj jedino što pouzdano znam nikad neće biti pridodato i ono “najveći sin naših naroda i narodnosti”!

* * *

Apsurdno je što je u ta “vunena vremena” kad se o svemu pitao i o svemu odlučivao “najsinnašnarinar” (tada su voleli skraćenice te vrste) “Jež” izlazio nedeljno i bio matica kuće čija su izdanja dostizala milionske tiraže. Sad je, kažu, vreme slobode i demokratije, a svih deset dnevnih novina koje izlaze u Beogradu ukupno nemaju tiraž ondašnjeg “Ježa”.

U kome je moj rano preminuli prijatelj Vuk Gligorijević još sedamdesetih godina prošlog veka objavio: “Da bi jedan živeo vekovima, mnogi moraju od danas do sutra”.

A u “Ježu” u to vreme bila i jedna pesma, čitava oda, kojoj ćemo se i večeras kiselo nasmejati:

Sa Tobom smo sve početke pretvorili u svršetke,

sa Tobom smo mnogo ništa izvlačili iz bunjišta,

i uz pomoć fraznog truća, proslavljali dostignuća.

Bog te mazo,

Ti izgradi školetine. Ti ustroji prugetine,

Ti uvede sistem sjajni, Ti ostavi život bajni,

uz Tebe se znanje stiže, uz Tebe se standard diže.

Ti nam seješ direktive, Ti nam žanješ perspektive,

Ti se koziš, Ti se teliš, da budućnost ispodeliš,

Ti si naša štitna žlezda, uvek sjajna kao zvezda,

Uvek čvrsta, uvek nova, Ti si budan kao sova…

Pošto je danas rođendan “Ježa”, izvin’te, ali morao sam da malo zaronim u ta bolja vremena. Inače, autor pomenutih stihova je Ilija Popovski…

* * *

Da me neko me bi optužio za ustaško-vemeorovsku-žutu zaveru, jer sam citirao jednog Dalmatinca, jednog Makedonca i jednog večitog opozicionara, kakav je bio Vuk Gligorijević, red je da kažem i neku svoju misao.

Kao prvo, pred vama stoji srećan čovek. Ne dobijam na lotou, u kladionicama me pozdravljaju sa “legendo”, jer mi uvek fali samo jedan tačan ishod, o porodičnim stvarima mi žena strogo zabranila da govorim…

Pa ipak…

Tajna moje sreće je u činjenici da ne gledam televiziju i ne čitam novine od kako sam otišao u penziju. A to je bilo pre više od jedanaest godina…

Tajna moje sreće je da u tih jedanaest godina, tri meseca i dva dana uživo nisam čuo ni jednu, jedinu rečenicu već pomenutog predsednika svega i svačega, vrkomćac i civpatra, da malo skratim ostatak čitave funkcije.

Prestao sam da to gledam kad mi se komšija Gane, ne znate ga vi, požalio da je negde pročitao kako je Marina Abramović sat vremena gledala u magarca i za to dobila 80.000 evra. “A ja svaki dan najmanje dva sata gledam u magarca i na kraju shvatim da sam u stvari ja taj magarac”.

Da ga utešim, rekoh mu kako je dotična umetnica još više para dobila kad je 2005. godine jednog dana javno masturbirala punih osam sati. “Nije to ništa, ovaj što ga ja gledam to radi svakog dana, kad spoji jutarnje bunilo na Pinku, popodnevni kolegijum na Informeru i večernju šizofreniju kod Marića ili na RTS-u!”

* * *

Tada sam se prisetio mudrih reči mog prijatelja doktora Miroljuba Stojkovića: „Biti danas čestit, razuman i dobro informisan najbrža je prečica do naglog pada imuniteta!“

Kad smo već kod „dobrog informisanja“, u istoriji novinasrtva je zabeleženo da je Tanjug 6. avgusta 1993. godine objavio vest, koja doslovce glasi: „U američkoj štampi i svetskim medijima danas nije objavljena ni jedna, jedina vest o Jugoslaviji!“

Sad baš ne verujem da bi ovo što se danas naziva Tanjug moglo da zabeleži nešto slično, ali će možda neka svetska agencija nekad objaviti: „U Srbiji se danas predsednik ni jednom nije obratio građanima!“

* * *

Zato je moj recept za sreću, kratak i jednostan: Ne obraćaj pažnju na budale! Tako nećeš morati da se raspravljaš sa budalama po kafanama ili redovima u pošti... Jer razgovor sa budalom duži od trideset sekundi postaje razgovor dve budale!

Od kojih su najopasniji oni koji razgovor počnu sa „ja to ne gledam, ali ujutru da čujem kakvo će biti vreme, dok vrtim kanale, vidim da...“

Brate, da vidiš kakvo će biti vreme – otvori prozor. A za sve ostalo – izađi na ulicu!