Piše Ivan Mrđen: Mnogima je to samo novi broj

Nedavno je na Instagramu kratak video jedne srpske porodice sa proslave Svetog Nikole pogledalo više od deset miliona ljudi. Nada i Milan Marković iz Sopota roditelji su desetoro dece. Sa njima u jednom delu kuće, iz koje stalno strahuju da će morati da se isele, trenutno živi šestoro mališana. Na snimku se vidi kako brat i sestra izgovaraju molitvu dok je ispred njih skromna trpeza, slavski kolač i tanjir sa sirovom ribom, spremnom za pečenje.

Bez namere da bilo koga uvredim i da umanjim muku, čemer i jad porodice Marković, dovoljno sam iskusan da prepoznam marketinški trik koji je doveo do “lavine reakcija”. Bilo je dovoljno napisati da su, kad je snimak dospeo do stranih korisnika društvenih mreža, pre svega iz “mrskih nam Sjedinjenih Američkih Država”, usledili mnogobrojni podsmešljivi i uvredljivi komentari na račun, kako su navodili, “siromašne gozbe”.

To je bio signal da se jave mnogi dobri ljudi, i pojedinci i organizacije, da upute novac, paketiće, slatkiše i garderobu za decu. Pored kojih Markovići već godinama žive, potpuno nevidljivi…

I ne samo oni. Prepune su društvene mreže tokom ovih prazničnih dana, koji u zemlji Srbiji traju od Svetog Nikole do Svetog Jovana, priča čiji autori traže način “kako ubosti nežnu reč u debelo uho”, kao što je spevao Majakovski. Pri tome se najčešće pominje dostojanstvo.

Za koje je neko izračunao da vredi sedam dolara. Bar je toliko za porodicu Kočić iz Gadžinog Hana, koja živi u neuslovnoj izbegličkoj kući. Majka Ružica i njene dve ćerke boluju od cerebralne paralize. Svaki njihov dan je, kažu, borba sa bolom, ograničenim kretanjem i prostorom koji nije bezbedan za njihov život.

A onda taj neko napiše: “Na 87 odsto smo do cilja. Nedostaje nam još malo da ovoj porodici obezbedimo prilagođen dom. Vreme nam ističe, a pomoć im je potrebna odmah. Ako možete da izdvojite sedam dolara, uradite to sada. Za porodicu Kočić to znači sigurnost. To znači dostojanstvo.”

Svako sa malo soli u glavi pitaće “a šta ste uradili sa tih 87 odsto do sada prikupljenih sredstava”, odnosno koliko puta po sedam dolara treba da se završi taj humani poduhvat. Kad se neko poziva na dostojanstvo, onda to ne sme da čini na “šibicarski način”…

Moja Mira i ja već skoro dve godine podržavamo nastojanje agencije “Jedro” da se obezbedi odgovarajuće lečenje za petoricu dečaka obolelih od Dišenove mišićne distrofije. To je teška, nasledna, genetska bolest koja uzrokuje progresivno slabljenje mišića, najčešće kod dečaka, usled nedostatka proteina distrofina; simptomi se javljaju oko četvrte godine i dovode do gubitka sposobnosti hodanja oko 12. godine, a kasnije pogađaju srce i disajne mišiće, značajno skraćujući životni vek.

U zemlji Srbiji u ovom trenutku od DMD boluje oko 250 dečaka. Za četvoricu, starijeg Dušana, Vanju, Nikolu i Danka, već je počeo proces lečenja, ostao je još najmlađi Dušan, koji je zajedno sa dvojim roditeljima pristao (i mogao) da sačeka.

Za njega je potrebno još nešto manje od 60.000 jednostavnih poruka, ukucaš broj 5 i pošalješ na 3091. Cena pojedinačne poruke je 200 dinara, tek koji cent preko dva dolara, po onom nesretnom “cenovniku dostojanstva”. Nećete mi zameriti, ali podršku malom Duletu, nekako i lično, smatram sopstvenim nezavršenim poslom, nešto zbog čega ne mogu da mirno napišem “srećna Nova godina”.

Unicef Srbija se ovih dana zahvalio mojoj Miri na podršci koju je kao donator pružala tokom njihovog Programa za period 2021-2025. Zahvaljujući tome oko 2.500 prevremeno rođenih beba dobilo je neophodnu medicinsku pomoć u osam jedinica za neonatologiju, čime je bitno smanjena tzv. neonatalna smrtnost živorođene dece, više od 3.700 mališana sa smetnjama u razvoju i njihove porodice dobili su podršku za prevazilaženje razvojnih teškoća, oko 4.500 adolescenata imalo je besplatan pristup stručnoj psihološkoj pomoći…

Ima toga još, o nekima od tih akcija pisao sam tokom minule godine, uglavnom iz uverenja da je organizovana i institucionalna pomoć jednako važna kao pojedinačne humanitarne akcije, posebno one koje se zaista vode iskreno i transparentno.

Da ne ispadne da se samohvališem, nedavno nas je naša prijateljica Marijana M. Rajić uslikala ispred prepunog kombija u kome su bili paketići, garderoba i ostale potrepštine za Dom “Veternik”. Ona je u svojoj objavi uredno nabrojala sve koji su bar malo pridoneli uspehu ovog “karavana prijateljstva”, a ja bih samo dodao mog prijatelja Veselina Stijovića koji je baš duboko zaronio u svoj ormar i doneo dve velike kese ne samo očuvane, nego i uglavnom firmirane garderobe.

Inače, u godini iza nas, osim više uplata za lečenje DMD dečaka i Unicefove akcije, pomogli smo koliko smo mogli i aktivnosti Udruženja “Leuka”, tu humanu mrežu dobrovoljnih davalaca krvi i trombocita, koju naš prijatelj Predrag Slijepčević već godinama održava na izuzetno visokom nivou, Udruženje građana “RO-DE” koje vodi moja draga koleginica Dobrila Spirovski, pomagali smo koleginicama i kolegama za koje smo čuli da teško žive ili se u njihovim porodicama bore da pomognu nekom od majmlađih, poput malog Strahinje, za koga je njegova baka Sanja napisala “dečko sa najlepšim osmehom na svetu”…

Dakle, ako i vi želite da vam se, makar na trenutak vrati osmeh na lice, ako zaista mislite da godina koja upravo počinje može biti ne samo nova, već i srećna, učinite nešto za druge, po mogućstvu za nekoga koga i ne poznajete. Danas zaista nije teško na društvenim mrežama naći i kontakt i broj računa nekoga kome je takva pomoć zaista potrebna.

Biće i vama lakše i lepše!