0
Ako vas put nanese kraj “Cvetkove” pijace videćete na nekoliko bilborda 23 lepa, mlada, nasmejana lica najboljih učenika zvezdarskih osnovnih i srednjih škola. Njihova imena su ispisana mnogo sitnije od kojekakvih pevaljki čiji se “gala koncerti” već najavljuju za jesen, pa da vam pomognem, red po red, sleva na desno su:
Danilo Petrović, Veljko Brajković, Luka Janičić, Ana Grbušić, Sergej Nikačević, Lana Šojić, Vanja Mijatović, Mila Taušan, Marija Bukvić, Veljko Stamenković, Veljko Varničić, Una Cicvarić, Emilija Kasami, Lea Marić, Minja Tabaković, Mina Jovanović, Staša Andrejić, Nemanja Stojković, Aleksandar Aleksić, Katarina Isailović, Anđelka Todorović, Vanja Drča i Nikola Tufegdžić.
Ako vas put nanese preko Dušanovca sa bilborda će vas pozdraviti njihovi drugari iz voždovačkih osnovnih i srednjih škola: Milica Štrbac, Ivona Milutinović, Ljubica Coli, Veljko Janković, Anđela Despotović, Ivona Ilić, Milica Zdravković, Sofija Eraković, Iva Ostojić, Sofija Petrov, Irina Alimpijević, Novak Stojanović, Pavle Andrić, Mihailo Nikolić, Sara Vraneš, Luka Varinac, Trifun Marković, Anđela Gavrilović, Uroš Tevanović, Petra Čaprić, Ana Tabučić, Vuk Filipović, Sloboda Dubljanin, Boris Smiljanić, Sandra Dingarac i Anastasija Nikolić.
Već godinama u ovo vreme “žrtvujem” jedan dan da pohvalim najbolje među odličnima i da vas poštedim i mojih komentara i vaših razmišljanja o neveseloj stvarnosti u kojoj odskakanje po znanju, trudu i talentu prate uglavnom podsmeh i razni novokomponovani “epiteti”. Među kojima se posebno odomaćio onaj “štreberi”.
Ove godine, posle stravičnog masakra početkom maja u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i serije protesta protiv nasilja često se čuje da je ovo u čemu živimo “osveta najlošijih đaka”, da su u vreme kojekakvih “snalaženja” i trange-frange obrazovanja najbolji, u stvari, oni koji najbrže i najlakše dođu do diplome ili nekakvog zvanja. Baš zbog toga, nije me juče mrzelo da po tropskoj vrućini obiđem bilborde po komšiluku i nekoliko puta proverim da li sam pažljivo zapisao sva navedena imena.
Deca su nam sigurno bolja od društva u celini, a svakako od obrazovnog sistema, u kome već decenijama caruje “učenje za ocenu”. Zbog toga su ovog juna na završnom ispitu iz maternjeg jezika učenici osmog razreda imali u proseku 10,73, iz matematike 11,89, a što se tiče trećeg testa najbolje su uradili hemiju, gde je prosek na nivou Republike 16,06 od mogućih 20 bodova.
To je kasnije uticalo na smanjenje “upisnog praga” za neke obrazovne profile, što opet dalje unapred dovodi u sumnju kvalitet znanja sa kojim će većina stići do odgovarajučeg zaposlenja.
Nedavno sam pročitao sjajnu priču kolege Pece Popovića kako je grupa uglednih profesora pozvana u novi avion. Kad su se vrata zatvorila i avion trebao da poleti, oni su obavešteni da su taj avion napravili njihovi učenici i studenti. Tad su svi odreda pohrlili ka vratima pokušavajući da pobegnu i prežive.
Samo jedan profesor je ostao da sedi sa puno samopouzdanja i smirenosti. Stjuardesa ga je pitala zašto ne beži iz aviona? Profesor je samo odgovorio „oni su naši studenti“. Slededilo je novo pitanje: Da li ste sigurni da ste ih dobro naučili? Profesor je tiho izgovorio: Siguran sam, ovaj avion neće poleteti!
Sad zamislite da je Srbija avion kojim želite da otputujete na neko bolje i prijatnije mesto. Pa zamislte ko su konstruktori, u kakvim fabrikama su proizvedeni njegovi delovi, ko su piloti i kontrolori leta, sve do nesretnog Vesića koji negde po aerodromu razvrstava kofere… Siguran sam da biste od takvog leta odustali…
Sad zamislite sve one najbolje među njihovim vršnjacima i kolegama koji su u međuvremenu seli u prave avione i otišli negde gde možda neće biti najbolji, ali će se ceniti njihov trud da to postanu.