Piše Ivan Mrđen: Za odjavu samo jedna reč - Španija

Sam izveštaj, ma koliko se mi trudili, teško da bi mogao da čitaocima ponudi nešto više od onog što su ili sami videli (tada se još išlo na utakmice) ili je već prikazano u televizijskim dnevnicima i čuvenom Sportskom pregledu, godinama jedinoj zajedničkoj informativnoj emisiji svih jugoslovenskih teve stanica.

Kad tome dodamo da su novinski izveštači, po pravilu, napuštali stadion bar deset minuta ranije da bi izbegli saobraćajnu gužvu i stigli za prva izdanja, pa kad se ono najbitnije dogodi nešto pre poslednjeg sudijinog zvižduka to nekako zbrzaju po radio prenosu, jasno je da se niko nije proslavio pišući te “zapisnike sa utakmice”, kako je govorio legendarni Srđan Suki Popović, moj uzor iz tih dana...

Zato je tekst za utorak, u to vreme su najvažnije utakmice igrane nedeljom, po pravilu pripadao onima koji su iskustvom, stilom i poznavanjem materije stekli pravo da objasne čitaocima, sportskoj javnosti, pa i samim akterima, šta smo to videli i zašto se sve baš tako dogodilo. U tim “trilogijama” - najava, izveštaj, odjava - u prvom činu su najvažnije bile izjave i očekivanja učesnika, u drugom činjenice i, što su novinski izveštači naročito voleli, ocene učinka igrača, da bi tek u trećem daleko najbitniji postao lični utisak autora...

* * *

Ovo malo teoretisanja iz novinarskih udžbenika trebalo je da bude uvod u moju ličnu odjavu upravo završenog Evropskog fudbalskog šampionata, kojim sam se u svojim zapisima u minulih trideset i kusur dana bavio možda i više nego što je vredelo.

I sa stanovišta neslavnog učešća reprezentacije koja je jedina uspela da postigne samo jedan pogodak, i kao fenomen koji mnogi pominju kako su “nekad fudbal igrali siromašni a gledali bogati, dok sad za loptom jure preplaćene zvezde a sve to gleda lumpenproleterijat”, a ponajviše zbog evidentnog osiromašenja fudbalske igre što je dovelo do toga da su neke utakmice više ličile na video igrice...

Dugačak je spisak čisto fudbalskih tema kojima bi svaka pristojna odjava morala da se pozabavi, čak i da se uopšte ne pomenu navijači koji su, kao nikad do sada, valjda i zbog te lakoće putovanja po Evropi (bar za većinu učesnika), zaista bili “dvanaesti igrač”. Ko je šta umeo da vidi i ko je šta naučio videće se kroz četiri godine na sledećoj smotri evropskog fudbala, baš kao što se u Nemačkoj ovog leta pokazalo koliko su bili u pravu pre svega Španci, ali i Švajcarci, Nemci, Holanđani, pa i Italijani, koji sada imaju nacionalne timove koji su u velikom procentu oformljeni kroz tzv. mlađe selekcije.

Rad na duge staze, prirodan odabir i talenata i “radnika”, organizacija, spremnost da se istrpe i sušniji periodi u smislu rezultata, adekvatno vrednovanje rada stručnjaka daleko od očiju javnosti... kako to jednostavno zvuči kad se lepo slože kockice... Sad zatvorite oči i zamislite sve suprotno od toga, kad se umesto fudbalera grade stadioni, pa recite da li uopšte vredi, sad kad je spuštena zavesa na ovo prvenstvo Evrope, baviti se večitim ponavljačima sopstvenih grešaka.

Ne samo kad je fudbal u pitanju...

* * *

Nisam neskroman ako kažem da imam dovoljno iskustva, da sam pišući godinama o svemu i svačemu naučio dosta toga o sportu, posebno fudbalu, te da bih ovih pedeset plus jednu fudbalsku predstavu mogao da objavim sa samo jednom rečju - Španija!

Džon Mekinro je jednom prilikom rekao da je “veoma jednostavno osvojiti gren slem turnir”, pa je to objasnio sa “izađeš na teren sedam puta i sedam puta pobediš”. Neka mi oproste naprasni ljubitelji Novaka Đokovića koji ovih dana lajkuju besmislice i time dokazuju da su “pravi Srbi”, što ih podsećam na drugi najvažniji sportski događaj od nedelje 14. jula, ali Rodrigo, Olmo i ekipa uradili su isto što i Alkaraz, izašli su sedam puta na teren i sedam puta pobedili.

Bez kalkulacija, bez birkanja protivnika, za gol više, što kasnije to slađe… Obe konkurentske reprezentacije iz grupe favorita, i nemačku i englesku, pobedili su golom u onom periodu utakmice kad bi svi drugi “stali na loptu” (joj, kako to vole da kažu ovdašnji komentatori i stručni analitičari), ostavljajući im vremena tek za po jedan jalov pokušaj...

I tako redom, aspekt po aspekt, ime po ime, potez po potez, opet bismo na kraju došli na istu reč - Španija!

* * *

Zato ne bih da dalje nerviram moje verne čitateljke kojima nije bila baš najjasnija moja “opsednutost” fudbalom, pa ću tom rečju i završiti ovaj tekst za utorak. Ako bude zdravlja, sreće i pameti opširnije kroz četiri godine...

**********************************