Moj prijatelj Joca veliki je „partizanovac“, od onih starog kova što vole fudbal sve dok im neko ne pomene komšije iz „rupe“. Pisao sam svojevremeno da je on u stanju da satima sedi u u nekoj prostoriji (obično kafani, zadnja pošta „Zlatni opanak“ kod Đerma), sa petoricom, šestoricom „zvezdaša“ i da ih nekako nadglasa, da baš ne kažem i ućutka...
To višedecenijsko iskustvo mu u poslednje vreme donekle pomaže i u nadgornjavanjima sa kafanskim mudracima različitih škola mišljenja, od zadrtih naprednjaka do raspomamljenih putinovaca. Donekle, jer je sa većinom takvih ljudi, jednostavno, nemoguće razgovarati, pošto uglavnom ponavljaju fraze sa televizija za sreću i ružičastu stvarnost ili sa naslovnih strana prorežimskih tabloida.
„O kej, nećemo o politici“, tu se nekako, uz naručivanje nove ture pića napravi predah, tek da bi se sa svakom novom temom pokazalo da većina tih ljudi slično, ponekad i potpuno isto misli o skupoći, mobingu zaposlenih u javnim preduzećima, neregularnim izbornim uslovima, sve do iskakanja iz frižidera predsednika svega ovoga… Ali se ubrzo pokažu i različiti nivoi pojedinačnih interesa i sitnih ucenjenosti, po antologijskom aforizmu Vlade Bulatovića Viba: „Idealisti su se snašli materijalno, a materijalisti – idealno!“
Moj prijatelj Ninus Nestorović pohvalio se juče da je kao „aforizam nedelje“ u „kad kažem novine…“ objavljeno njegovo: „Oni što ćute su glasnici novog doba!“ Upravo zbog toga je veoma važno da se na svakom koraku i u svakoj prilici čuje glas svih koji drukčije misle o (ne)delima aktuelne vlasti i o manekenima kojima je jedino dozvoljeno da nam se cinično osmehuju sa bilborda.
Ako to ne učinimo u naredne dve sedmice, moraćemo da ćutimo još godinama. Ili da pričamo samo o fudbalu!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar