Skandinavski dnevnik - Oslo: Piše Ivan Mrđen

Stigao ih umor, posebno mlađeg koji je u četiri dana odigrao čak osam utakmica, ali mu za utehu ostalo da je postigao jedini gol koji su U16 i U18 ekipe Star Academy postigle na ovogodišnjem Gotija kupu.

Zakašnjenje u polasku od 25 minuta nikako nije moglo da se nadoknadi, pa smo u sve stanice stizali sa tom vremenskom razlikom u odnosu na ono što je pisalo po monitorima duž kompozicije. Prva stanica u Norveškoj je Halden, tu smo se malo zadržali, zbog čega je i nastalo neočekivano odstupanje od reda vožnje…

Posle Haldena više nije bilo nikakve sumnje da smo u Norveškoj. Prolazili smo kroz mesta koja se nisu puno razlikovala od onih u Švedskoj, ali su plave autobuse javnih prevoza na putevima uz prugu zamenili crveni, a odjednom su učestali jarboli na kojima su se vijorile norveške zastave…

Moja prva pomisao bila je da je to samo produženi eho euforije zbog uspeha njihove reprezentacije na World cupu, jer su plasman među osam najboljih i posebno pobedu protiv petostrukih svetskih šampiona Brazila slavili i nakon ispadanja od Engleske, ali mi je kasnije moj prijatelj Peđa Mihajlović objasnio da ovde zastave kače i za praznike, i za porodična okupljanja, i kad je nekome rođendan, i onako bez razloga…

I ovde se pokazalo da učenje geografije iz kladioničarskih lista ostavlja duboko trag, jer sam usput prepoznao stanicu Sarpsborg sa odvajanjem za Lorenskog, ali svo to znanje ipak nije bilo dovoljno da se iste večeri opkladim na goleadu u utešnoj utakmici za treće mesto.

Na stanici Oslo Sentrum, koja se kao i ona geteborška nalazi u najužem centru grada, sačekala nas je Peđina supruga Jelena, sa kojom sam se podsetio one blesave izjave kako se “nigde u svetu glavna železnička stanica ne nalazi u centru”, date zbog mira budućih Beogradonavođana a na početku pretvaranja jednog od najznačajnijih i najstarijih gradskih zdanja u ništa…

Peđa je za to vreme kružio kolima okolnim ulicama, jer je slobodno mesto na parkingu u tom delu Osla “tužna misao koja se sanja”, da parafraziram definiciju jedine lepe igre koja ima neke veze sa Argentinom. U šta ćemo se dva puta uveriti u nedelju, prvo dok smo nas dvojica tražili parking negde od velelepne zgrade Opere do pešačke zone u kojoj smo planirali da nešto pojedemo i ja se okrepim nekim pivom, a potom i uveče gledajući superbolno finale svetskog fudbalskog prvenstva.

Operahuset, kako se na norveškom naziva dom nacionalne opere i baleta, sa spoljne strane obložena je belim mermerom iz Karare u Italiji, a pošto se nalazi na vrhu Oslofjorda izgleda kao da izranja iz vode. To je, kažu, najveća kulturna građevina podignuta u Norveškoj otkako je na početku Četrnaestog veka završena čuvena katedrala Nidaros u Trondhajmu.

Pre toga smo, kao što je i red kad si već u Oslu, otišli na čuvenu skijašku skakaonicu Holmenkolbaken, koja se od sličnih objekata širom sveta razlikuje što nije postavljena niz padinu nekog brda već izgrađena na njegovom vrhu. Bilo je to još krajem Devetnaestog veka, da bi današnji izgled dobila posle poslednje od ukupno devetnaest rekonstrukcija. Tu su se 1952. godine nadmetali letači na skijama, kad je Oslo bio domaćin Zimskih olimpijskih igara.

Na spomen ploči ispred ulaza moguće je pratiti kako se povećavala dužina rekordnog leta, od 34 metra iz 1911. do 144 koliko je 2019. skočio Norvežanin Robert Johanson. Moju pažnju privukao je i podatak da je 1980. jedan od rekorda postavio Primož Ulaga, iza čijeg imena stoji ono JUG…

Holemnkolbaken je vremenom postao jedna od najposećenijih turističkih atrakcija, posebno za one koji bi se usudili da se zip lajnom strmeknu sa njenog vrha. Mada je doživljaj već i to da se liftom na koji se čeka bar pedeset minuta popneš do te najviše kote sa koje puca veličanstven pogled na glavni grad Norveške i fjord koji nosi njegovo ime…

Inače hodanje po prilično strmim stepenicama duž tribina za posmatrače takmičenja ovde je jedna od najomiljenijih rekreativnih aktivnosti, uz hodanje sa skijaškim štapovima (kad nema snega na rolerima), biciklizam i trčanje, što smo viđali gotovo na svakom delu grada, čijim nas je ulicama Peđa provozao najdužom mogućom trasom…

Centar grada je, uz nekoliko izuzetaka, uglavnom očuvan onako kako je izgledao i pre osamdeset godina, kad je obnovljen posle jedinog većeg razaranja u njegovoj hiljadugodišnjoj istoriji. Ne znam šta su moji unuci zapamtili od mnogobrojnih podataka kojima nas je usput zasipao naš domaćin, ali zaista je bilo neralno očekivati da za jedno popodne osetimo svu lepotu, lakoću i mirnoću života u najbogatijoj zemlji na svetu…

Moj lični najjači utisak je da, dok smo se vozili po ekluzivnim gradskim lokacijama, tipa Senjak ili Dedinje, nismo videli neke “besne” kućerine, visoke ograde ili druge pokazatelje da tu žive najimućniji, najuticajniji ili na neki drugi način “naj” likovi… Uz činjenicu da je na svim pumpama litar dizela stajao manje od 200 dinara, da vam odmah preračunam…

To me je podsetilo da se ova moja kratka skandinavska tura završava već sledećeg jutra, kad smo se moji unuci i ja uputili ka aerodromu Gardermoen, udaljenom 47 kilometara od centra Osla. Peđa nam je usput ispričao još nekoliko zanimljivih priča o životu u Norveškoj, ne bi li Petar koji uskoro treba da počne da studira makar malo razmislio o mogućnosti da to bude baš ovde…

Avion “Er Srbije” za Beograd bio je dupke pun, ali je veoma malo putnika bilo sa nama dok smo više od pola sata čekali na prtljag. Razlog je očigledan, većina njih je nastavila ka nekom boljem, mirnijem i jeftinijem odredištu…