1
“Borbaši u dve kolone, zašto tako”, gotovo da je opsovao kolega Velimir Ilić, jedan od učesnika jednog od sutrašnjih dešavanja povodom stotog rođendana Borbe. Onog u “Dorćol Platzu” (Dobračina 59, od 13 časova), pod sloganom “To je bila BORBA, sve ostalo je posao”.
Tom prilikom će, uz izložbu “Istorija u objektivu Borbinih fotoreportera 1986-1994”, o jednom od najznačajnijih perioda Borbine istorije, osim Velje i mene, govoriti i Vladimir Stanković, Veselin Simonović, Cvijetin Milivojević i Branislav Gulan, a biće pročitana i poruka poslednje glavne urednice Gordane Logar.
Lično smatram da je dobro što će se iste večeri, od 18 časova u nekadašnjem Domu sindikata, u organizaciji kolega iz Danasa, istog perioda prisetiti i Biljana Stepanović, Momčilo Đorgović, Dragan Banjac, Božidar Andrejić i Zoran Pavić, a takođe je najavljena i Gocina poruka. Bar još trideset kolega, koji su najbolje godine svog života utkali u tu i takvu Borbu, moglo bi da s punim pravom govori na Borbaškim tribinama…
Velika je šteta, međutim, što ni na jednoj od sutrašnjih sesija neće učestvovati Manojlo Vukotić, od 1986. do 1993. godine prvo šef Deska, posle smrti Staše Marinkovića (krajem 1989.) glavni i odgovorni urednik Borbe, a jedno vreme i direktor cele Borbine kuće.
Manjo je samoinicijativno izbrisao oznaku “organ SSRNJ”, izveo obrt da osnivač bude savezna vlada Ante Markovića, imao petlju da one noći kad su Slovenci napustili 14. kongres stavi naslov “SKJ više ne postoji”, sa iskustvom iz Rima učinio je mnogo da, kako mi je napisao ovih dana, “Borba nikad nije izgledala uverljivije, profesionalnije, umivenije i poštenije, niti je ikad bila cenjenija nego u tom periodu”.
To samo potvrđuje ispravnost prvobitne zamisli da se tokom februara i marta organizuje niz razgovora o ulozi i značaju lista Borba, uz nameru da se sve kasnije objavi kao zajedničko svedočanstvo. Ovaj projekat, na žalost, nije naišao na razumevanje institucija koje se zalažu za profesionalno i odgovorno novinarstvo (za šta je Borba iz tog perioda neponovoljvi reper) i demokratizaciju društva kroz dijalog (što je jedino Borba negovala u tim „godinama koje su nam pojeli skakavci“ ).