0
Sve češće imam utisak da je sve uzalud i da hiljadu mojih komentara neće pomoći da se bilo ko od zaslepljenih i zaluđenih sugrađana i savremenika makar zamisli i zastane u ovom sveopštem srljanju u ništavilo. Prijatelje i istomišljenike ne računam, znamo se već na prvu rečenicu...
Sve češće imam utisak da je sve uzalud i da u hiljadu komentara neću uspeti da tako dobro opišem agoniju i trajnu raspolućenost ovdašnjeg društva, kao što je to upravo učinio Dušan Petričić u najnovijem broju NIN-a, karikaturom pod naslovom „Seoba Srbalja“.
Ako još važi pravilo da „dobra fotografija kazuje više od hiljade reči“, koliko li tek vredi ovakva odlična karikatura, o kojoj razmišljam evo već dva dana. Ukratko, ispred kuće sa poluotkinutom tablom na kojoj piše „Srbija“, sa naprednjačkom zastavom na odžaku, šenluče svi opskurni tipovi sa zvanične političke scene, što pod maskama što u crnim majicama sa obaveznim „Z“, tu su i medijske zvezde, sve sa vlasnikom televizije za ružičastu stvarnost koji sa krova upravlja svojim letilicama iz kojih prosipa „pink“ otrov…
Od njih i od svega toga beže profesori, doktori, medicinske sestre, muzičari, arhitekte, slikari, pisci, diplomci, istraživači, čitave porodice, mlađarija kao takva… Sve sa zastavom Srbije, čistom i neokaljanom, kakvom će im se otadžbina prikazivati negde daleko, na nekom drugom mestu…
„Ako ne možeš bolje – nemoj ni počinjati“, iz nekog pluskvamperfekta mi se javlja savet mog oca, koji sam dobijao uglavnom pri neuspelim pokušajima da nešto majstorišem ili da se pokažem kao pecaroš… Od trauma zbog iskrivljenih eksera i udica zapetljanih u krošnjama okolosavskog rastinja čuvale su me knjige, koje sam kao osnovac prosto gutao…
U malom stanu u Doksimovoj ulici na sirotinjskoj Čukarici imali smo svakojaki alat i pribor, ali ne i knjige, osim školskih udžbenika… Zato mi je bilo žao što nisam odmah primetio da je pred moje prijatelje, članove grupe „Plavi krug književnosti“, prošlog petka postavljen izazov pod kratkim i univerzalnim naslovom „biblioteka“.Tako sam propustio sjajnu priliku da Čukaričane i Brđane podsetim na staru biblioteku u Zrmanjskoj ulici, koja je radila pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka.
PROČITAJTE JOŠ
Nisam baš siguran da li je i tada nosila ime „Laza Kostić“, iako sam gotovo svakodnevno odlazio u tu dugačku, prizemnu zgradu preko puta Crkve svetog Đorđa, opijen memljivim mirisom blaga na policama, kalajisanog poda i teških somotskih zavesa na prozorima. Tu su mi dozvoljavali da satima sedim u nekom uglu i listam enciklopedije i vredna izdanja koje nisu davali da ih bilo ko iznosi, pa ni tako pasioniran i uredan ljubitelj knjiga i književnosti, koji je kompletnu obaveznu lektiru za taj razred pročitao već u septembru. A onda trk kući, sa novom knjigom pod miškom, koju bih veoma često vratio već sledećeg dana…
Kad je „moja biblioteka“ preseljena u nove prostorije u zgradi bioskopa „Šumadija“, sa velikom i svetlom čitaonicom, više nisam bio tako revnostan, možda i zbog toga što me je kao momka zainteresovao stvarni život i što sam, kasnije kao student, više vremena provodio u nekim drugim bibliotekama… A pomalo i u nekim drugim objektima, da baš ne kažem kafanama, od „Dva lađara“ do „Londona“…
Možda i zbog toga sam još kao student počeo da pravim sopstvenu biblioteku, koja je vremenom narasla do dve pune velike police sa više od dve hiljade naslova, od sabranih dela kupovanih na kredit do mnogobrojnih knjiga koje su mi poklonili ponosni autori, moje kolege i prijatelji… U njima i dan danas pronalazim završetke ovih mojih komentara, širinu za svaku teskobu i trag koji vredi slediti…
Ponekad me neke od tih knjiga i opomenu, nađu načina da me podsete na svoje postojanje. Tako mi se ovih dana dogodilo, dok sam smišljao kako da objavim da su Mirina i moja namlađa ćerka Marina i naši unuci Petar i Filip proveli pet divnih dana u Rimu, a da to ne ispadne neumesno hvalisanje činjenicom da su to i želeli i mogli sebi da priušte, sa police prosto ispala sjajna knjiga Ljubice Marković „Svi putevi vode u Rim“.
Ovo izdanje porodične manufakture „Marković & Gadomski“ (Beograd, 2022.) pomoglo mi je da lakše pratim instagram i fejsbuk objave naše drage ćerke, gotovo da sam imao utisak da sam i ja tamo sa njima kod fontane Trevi, u Vatikanu, Koloseumu, „Hard rock“ kafeu, parku Borgeze, na Olimpiku…
U tim trenucima zaboravio bih da su i njih troje već osam godina deo karavana sa pomenute Petričičeve karikature. Ispod koje je neko napisao da „nije naš problem što ljudi odlaze i da sasvim sigurno nije uvek reč o najboljima i najspobnijima, već da je naš problem što su ostali i što su našim životima zagospadarili najgori“.
Nadam se da moji prijatelji i istomišljenici, sa kojima se prepoznajem već na prvu rečenicu, neće pomisliti da im ja zameram što svakog petka nađu način da prosto odšetaju iz svega ovoga, baveći se lepšim i mnogo prijatnijim temama. Bežeći od beskonačnih i besomučnih monologa predsednika svega ovoga, patrijota svih fela i isfingiranih „događaja dana“, oni su neka vrsta duhovnih Čarnojevića.
Toj vrsti intelektualnog bekstva pripada i izazov koji je upravo postavljen pred članove „Plavog kruga“, u vidu muzičke numere koja treba da ih inspiriše na pisanje i da probaju da na osnovu slušanja, asocijacija i osećaja koje ona izazove, stvore pesmu ili proznu minijaturu. Ko zna, možda će neke put odvesti čak do Rima…
Mada ne treba zaboraviti ni ono što je u pripoveci “Zeko” napisao Ivo Andrić: “Svi koji u knjizi traže pre svega reči utehe i zaborava, sve više biraju i sve teže nalaze lektiru koja može da ih odvede daleko od njihovog stvarnog života.”
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
