0
Ne znam za vas, ali po mom mišljenju reč godine je, bez obzira što do njenog kraja ima još 136 dana – empatija! I kad se početkom maja svom silinom izlila na ulice Beograda i ostalih varoši, i sad kad skoro da je više nema…
U psihologiji se ovaj termin upotrebljava da označi proces neposrednog uživljavanja u emocionalna stanja, mišljenje i ponašanje drugih ljudi. Kad putem empatije otkrivamo strah ili bol drugog lica, mi prvenstveno znamo šta ta osoba oseća i trudimo se da svoje ponašanje uskladimo sa njenom trenutnom situacijom.
U tom smislu su i sveće i cveće ispred škole „Vladislav Ribnikar“, i dostojanstvene masovne šetnje i na hiljade objava po društvenim mrežama bile prevashodno izraz snažnog suosećanja velikog broja građana Srbije sa bolom i strahom svih koji se od tog trenutka ne osećaju bezbedno i strepe za budućnost svoje dece.
S druge strane je stravičan nedostatak empatije najistaknutijih predstavnika vlasti i njihovih poslušnika po državnim institucijama i podguznim medijima. Koji od trećeg i četvrtog dana maja ništa drugo ne čine osim što pokušavaju da sakriju sopstvenu odgovornost za porast i promociju nasilja, pa su se vremenom ukrstili njihova bezdušnost i malodušnost onih koji su prestali da izlaze na proteste „Srbija protiv nasilja“ i postepeno ukinuli upravo empatiju.
Pri tome nisu zaboravljene samo žrtve majskih masovnih zločina. To je ono što je Zoran Kostić „Cane“, frontmen „Partibrejkersa“, kao urbani pesnik sa istančanim osećajem za pravdu, rekao nedavno u intervjuu za nedeljnik „Vreme“: „Živimo u vremenima gde nema empatije, gde je čovek nahuškan na drugog čoveka – gde je čovek čoveku vuk. Saterani smo u prazan prostor; živi se u čeljustima praznine, koja nas guta i radi sa nama šta hoće“.
PROČITAJTE JOŠ:
Na isti način, mada mnogo primerenije aktuelnoj situaciji i važećem vokabularu javnog prostora, razmišlja i književnica Jelena Milenković:
„Jebo ti vreme u kome je nenormalno biti pristojan, umereno cvrkutati, umereno lajati, postaviti granicu i stajati na straži svojih uverenja. I jebo vreme gde pružena ruka služi da ostane u vazduhu a pružen otpor da se proglasi za hejtovanje. S druge strane, jebo vreme u kome se prostakluk smatra avangardnošću a ručna kočnica slabošću. Takođe, jebo vreme u kome se preosetljivost ubraja u mane a osionost u borbu. To vreme u kome traže ruku do ramena da bi ti dali prst. Najčešće, u oko. I na kraju, jebo vreme u kome moraš da bežiš od ljudi da bi mogao da sačuvaš veru u njih“.
Ovde se već dugo svaki prostor za bilo kakvo ispoljavanje empatije ubija sa samo tri reči: „Da, pa šta?!“ To je, po mišljenju mog prijatelja Igora Mihaljevića, „dijagnoza“, koja je još pogubnija jer unapred alimentira sve one koji bi na nekom nivou trebali da učine nešto u svakom konkretnom slučaju.
O tome mi je ovih dana ponovo pisao Radovan Cvetanović iz Niša, koji već godinama pokušava da nekako pomogne od svih ostavljenoj, 34-godišnjoj Zorici Vučković iz sela Drajinac kod Svrljiga, koju su, iako živi bez noge, bez plućnog krila, sa dijabetesom, u polusrušenoj kući, iz tamošnjeg Centra za socijalni rad obišli samo jednom u poslednjih osam godina:
„Postovani gospodine Mrđen, da li Vi kao iskusan vuk našeg novinarstva, imate ideju kako da ja a i meni slični kojih ima puno, nađemo način da pobedimo nemoć u pokušaju da ostanemo normalni. Izgleda da je u ovom vremenu to nemoguće! Kako da sve ono što je u mom dosadasnjem zivotu od mog rođenja, odrastanja i mog formiranja kao ličnosti bilo normalno, pre svega poštenje – više ne postoji? Zašto je trka za novcem ne samo ukinula tu reč, već je učinila da sve ono što se oduvek smatralo sramotom postane simbol prestiža u društvu?“
Nažalost, sve češće ljudima poput gospodina Cvetanovića, na pitanje da li znam nekog novinara koji bi mogao da objavi nešto o sudbinama poput Zoričine, odgovaram da ne znam! Imaš li nekog ko bi smeo da se pozabavi ovim slučajem, odgovor je – još manje! Pokušavam da im objasnim kako „ovi moji smeju ali ne mogu“, dok s druge strane “oni tamo niti smeju niti mogu“.
A onda oni što smeju kažu sve je to sitno, vidiš šta ovaj priča svaki dan, pa ovo sa ambasadorima, pa sa lažnom Svetskom izložbom, pa sa inflacijom i podivljalim cenama…
Koga briga za tamo neku Zoricu koja da bi povremeno dobila jednokratnu pomoć od 3.000 dinara (i slovima: tri hiljade) treba lično da dođe u Centar za socijalni rad, popne se vijugavim brodskim stepenicama na sprat, gde se takvi zahtevi predaju, možda i zbog toga da bi svaki drugi nevoljnik unapred odustao. Možda je i zbog takvih „ušteda“ svrljiški Centar nedavno dobio i plaćeno obezbeđenje, pa sad ne može tek tako sirotinja ni da priđe sve brojnijim službenicima…
Kad toga nema u državnim službama, kad je prirodno ljudsko ponašanje proterano iz svakodnevnog života, sasvim je razumljivo što ni novinarstvo već dugo nije, niti može da bude, nekakva radnja u koju ćete ući i dobiti „sto grama empatije za poneti“.
*********************************
BONUS VIDEO: Protest protiv nasilja u Beogradu – šetnja za Bačku Palanku