Sedimo u sredu popodne, kao i obično, u poznatom dušanovačkom restoranu “Stari bunar” i, već po tradiciji, reč o ovom reč o onom, samo o svemu što se ovde naziva politika ništa. Samim tim ni o predsedniku svega ovoga, koga ja uživo nisam čuo još malo pa punih sedam godina.

Tačnije, od 13. oktobra 2016. godine, kad je, ko se još toga seća, kao premijer tokom panel diskusije u okviru Beogradskog bezbednosnog foruma, kazao da iako mnogi njegove političke poteze tumače kao predsedničku kampanju, on to neće uraditi. Zato mi nije bilo teško i da zapamtim tu njegovu, što se mene tiče, poslednju rečenicu: “Kažu glupi Vučić želi da pobedi na predsedničkim izborima, a ja se neću ni kandidovati!”

Možda je u tom trenutku još imao nekakvog obzira prema tadašnjem šefu države, za koga je 30. oktobra 2012. godine na RTS-u rekao: “Toma Nikolić je najtalentovaniji čovek za politiku na ovom našem podneblju, gledao sam kako on to radi i učio.”

A možda je, kao čovek od reči, mislio da ima još puno posla kao premijer, jer je 15. avgusta 2013. godine, dok je bio samo sveprisutni PPV (prvi potpredsednik Vlade), svečano izjavio kako “ima ‘Maršalov plan’ za Srbiju”.

“Do kraja godine, uz znanje i angažovanje velikog broja ljudi, stranih i domaćih stručnjaka, možemo da napravimo plan – šta je to što u narednih deset godina moramo i možemo da uradimo, a pre svega treba da napravimo sistem koji funkcioniše”, rekao je u “ekskluzivnom intervjuu” za “Kurir”.

Deset godina kasnije imamo sistem u kome funkcioniše samo on kao predsednik svega ovoga, od izgradnje po Beogradu do dužine bolovanja bez komisije, od Kosova do Fudbalskog saveza, od vojske i policije do prevaranata koji su uzeli subvencije za kukuruz a zadržali šume na tim parcelama…

Ovo poslednje je čuo jedan iz našeg društva pri kraju predsednikovog obraćanja u utorak, pa mu nije bilo jasno o čemu se radi. Njegov pokušaj da u sredu zapodene neki razgovor na tu temu smo, poštujući već pomenuti običaj, odmah osujetili uz savet da sačeka četvrtak kad će se “dijamant” (margarin, poznat po reklami “u sve se meša”) pojaviti u “Ćirilici”…

U zemlji Srbiji više ne možete ni da se našalite, jer ništa nije tako blesavo da već sutradan ne postane istina, pa sam tako juče saznao da je za sinoć najavljen još jedan „ekskluzivni specijal“, odnosno gostovanje predsednika svega ovoga baš u emisiji „Ćirilica“ na televiziji za sreću.

To su najavili iz nevladine organizacije CRTA (Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost), uz podatak da se predsednik svega ovoga 30 puta (i slovima: trideset) direktno obratio građanima putem televizija sa nacionalnom frekvencijom u poslednjih 40 dana, tačnije u periodu od 1. jula do 9. avgusta ove godine.

“Reality One man show”, komentarisao je neko ko ima nesreću da se potpisuje kao “Đuka” a nije onaj moler, dok je moj istomišljenik “Bracika” odbrusio: “Meni se nije obratio nijednom!”

To je napisala i izvesna “Mandarina”, možda i zbog igre reči (margarin – mandarin): “Predsednik nikad nije u kontaktu sa ljudima. Njegovo ‘prirodno stanje’ je mesto na nekoj bini, za govornicom, ili u nekom studiju preko puta kamere. Tako se lakše i gromoglasnije veličaju sopstveni ‘uspesi’ i vređaju politički protivnici”.

U međuvremenu su se menjali nazivi i skraćivali rokovi za “ludom radovanje”, pa je tako 28. decembra 2019. sa već dvogodišnjim predsedničkim stažom najavio “Plan za preporod Srbije” do 2025. godine. Što baš nije bilo najsrećnije rešenje, s obzirom na poznata iskustva sa Miloševićevim “Zajmom za preporod Srbije”…

Zbog toga je preksinoć na red došao “Srpski New deal” sa vremenskom distancom do kraja njegovog drugog mandata, 2027. godine. Ako u međuvremenu ne vaskrsne predlog čuvene poslanice Draginje Vlk da mu se “odužimo” sa neograničenim predsednikovanjem.
Ovu seriju “planova za Srbiju”, moj prijatelj Dušan Nikezić je ocenio kao “deset godina bombastičnih najava boljeg života, uvek za samo nekoliko godina, dok je u stvarnosti javni dug veći za 20 milijardi evra, inflacija pojela plate, milion nas je manje…”. I poručio: “Zaustavi se, čoveče!”

Na to je lik koji komentariše pod firmom “ABandC” imao zajedljiv komentar: “Samo vi izaberite Miroslava Aleksića za predsednika. On je spas za Srbiju!”

U ime mnogih odgovorio mu je jedan “Filosof”: “Predsednik države po Ustavu nema mnogo bitnih nadležnosti i nije on taj ko treba da spasava Srbiju, niti Srbija ima šta da se spasava, ne graniči se sa Rusijom ili Nigerom. Upravo je ON taj koji stalno svojom retorikom podiže tenzije i stvara atmosferu da treba nešto spašavati i da njega nema, sve bi propalo. Ali, da nije njega, možda ne bismo dugovali 35, nego recimo 20 milijardi!?”

I tako iz dana u dan. Sve je jasno, sve se zna, samo moj prijatelj iz “Bunara” nikako da sazna šta je bilo sa onim lažnim kukuruzarima!?