Piše Ivan Mrđen: Prostor slobode

Prethodno sam se u proleće 2019. godine u veoma kratkom periodu čak tri puta našao u tom prostoru, gde se osvajala i branila sloboda. Tu je četvrt veka postojanja proslavila Agencija Beta (15. maja), deset dana kasnije isti jubilej na istom mestu obeležilo je i Nezavisno udruženje novinara Srbije, dok smo se 7. juna te godine okupili u dvorištu na uglu Birčaninove i Kralja Milutina povodom 22. rođendana lista „Danas“.„Došlo vreme da se opet viđamo po borkama“, rekao je još početkom februara 2015. moj prijatelj Dragoljub Žarković, posle tribine o serijalu Slaviše Lekića „Pad haških begunaca“, jednog sve u svemu istomišljeničkog skupa, ističući CZKD kao jednu od poslednjih oaza za izražavanje mišljenja koja nisu baš po volji aktuelnog režima i njegovih trabanata.Ne bih da ogrešim dušu o aktuelne programe, tribine, predstave i izložbe u ovoj izuzetnoj ustanovi kulture, ali nekako imam utisak da smo odlaskom legendarne direktorke Borke Pavićević (1947-2019) izgubili i jedno od najznačajnijih uporišta otpora bezvlašću, političkim i medijskim manipulacijama, guranju najosetljivijih društvenih tema pod tepih zaborava...Mada je, ruku na srce, i nas sve manje. Orile su se sinoć Centrom za kulturnu dekontaminaciju borbene i revolucionarne pesme, ali na tom mestu, prisećajući se Borke, Žareta, Gruje Spasovića, Miloša Vasića, Goce Suše, Dragana Janjića, Duška Mitrovića... ja sam, za svoju i njihovu dušu, vrteo ono što peva Petar Grašo: „Godinu po godinu, sve nas manje ima tu, i sve prazniji je sto, a cipa bol, a cipa bol.“