Piše Ivan Mrđen: Posle komentara na Nova.rs

U noći između poslednjeg dana avgusta i prvog u sepretmbru, a svakako uoči početka nove školske godine, na desetak bilborda postavljene su fotografije učenika generacije 2023/24 zvezdarskih osnovnih i srednjih škola. Uz jedinstven potpis da su oni „Ponos Zvezdare“.

Za razliku od prethodnih leta, kad su slične pohvale osvanjivale već krajem juna, sada je novo i to što su pripremljene čak tri različite verzije, obaška za osnovce, obaška za maturante i jedna zajednička. I što se sve pojavilo na mnogo više bilborda nego lane… To pomalo podseća na onu scenu iz kultnog filma Slobodana Šijana „Ko to tamo peva“ kad kondukter (Paja Vuisić, 1926-1988) uhvati bivšeg vojnika drugog gvozdenog puka Aleksu Simića (Mića Tomić, 1920-2000) da se vozi bez karte, a on onda traži da kupi pet karata, čisto da pokaže kako „pare nisu problem“…

Imam dosta razloga da verujem da je ovo vraćanje duga najboljim zvezdarskim učenicima malo ubrzano komentarom „Izgubljeni u rebalansu“, koji je na našem portalu objavljen u petak 30. avgusta. Tim pre što su mi u četvrtak nadležni objašnjavali da će tek 16. oktobra, za Dan opštine Zvezdara, i objaviti fotografije i nagraditi one sa kojima se punim pravom ponose.

* * *

Bilo kako bilo, ja ću, kao i prethodnih godina, istaći imena, koja vredi zapamtiti: Marko Bojić, Valentina Čolaković, Sara Stevanović, Olga Pucarević, Dunja Stanković, Anđelija Lukić, Milja Stanković, Sreten Đurić, Anja Ivković, Jovana Mirčetić, Jana Vuković, Nikola Glavić, Teodora Nikolić, Kristina Petrović, Tara Rodić, Aleksa Vujović, Petar Stojiljković, Lenka Oršolić i Maša Petrunović.

Uz napomenu iz već pomenutog komentara od prošlog petka da su to devetnaest bisera, čisti kao suza, u sveopštem mulju na javnoj sceni i u “medijima”. Posebnu vrednost ovih objava vidim u tome što je Mirino i moje najmlađe unuče Dunja, sada već učenica sedmog razreda, preksinoć rekla da je najbolja učenica njene škole “baš super lik”. Ako se i za jotu pomeri težište u razmišljanjima današnjih tinejdžera o uzorima (da baš ne kažem idolima), eto neke vajde i od podsećanja da isticanje najboljih nije obična stavka u budžetu.

* * *

Kad je reč o mom ličnom uticaju na zbivanja u komšiluku, ja se ne bih previše hvalio. Od toga su me odučili pre još malo pa dve decenije, kad su Zvezdarom vladali „dosovci“, pa nekoliko resora pripalo i G17 plus, čiji sam član bio sve do debakla na izborima 2012. godine. U to vreme porodično smo se bavili legalizacijom svega što je izgrađeno na našem placu, pa me je moj partijski drug Vlada Ranković odveo kod tadašnjeg načelnika za komunalno-stambene poslove, mislim da je bio iz Koštuničine stranke…

Tada sam platu zarađivao kao urednik beogradskog dodatka u Blicu, čije je gradsko izdanje povremeno dosezalo i tiraže od sto hiljada primeraka, pa mi je zaista imponovalo kad me je Vlada predstavio i rekao: „Znaš li ti, ko je ovaj čovek?!“ Ovaj me pogledao preko naočara, promrljao nešto kao „mislim da znam“, da bi potom usledilo pravo bulburdersko spuštanje na zemlju: „To je tata Marine Mrđen!“

Vic je u tome što je naša Marina u to vreme o zbivanjima u opštini Zvezdara pisala za Večernje novosti. Moja prijateljica Slavica Brđović, koja je u penziju otišla iz informativne službe, i danas tvrdi da niko nikad nije to činio tako prilježno i sa umećem da prepozna vesti, da podrži prave poduhvate, ali i da postavi nezgodna pitanja… Zbog toga je te 2007. godine u Novostima nagrađena kao „Honorarac godine“, ali to ipak nije bilo dovoljno da joj tadašnji glavni i odgovorni urednik ponudi stalno zaposlenje…

Meni ostala priča da se hvalim, a ona sedam godina kasnije spakovala svoje iskustvo, znanje i umeće i otišla da pravi karijeru i podiže sinove u Dubaiju!