0
“Kad pre četr’es dana”, pitali smo se juče na Novom groblju, okupivši se oko Vesinog groba u Aleji zaslužnih građana. Kad ne možete da poverujete da nekoga više nema kraj nas, onda ne priznajete ni prolaznost vremena…
Moj prijatelj, protejerej dr Ljubivoje Stojanović ima običaj da kaže kako smisao 40-dnevnog pomena “nije sećanje na pokojnika, već nas to na rastanku njegova duša opominje da cenimo život”: “Tog dana pokojnikova duša izlazi pred Boga i on će videti svu njegovu dobrotu. Vama koji dođete do njegovog groba to je prilika da razmislite o sopstvenom životu, da shvatite da niko nije večan i da vas već neko tamo gore čeka.”
O Veselinu Simonoviću (1958-2022) je u proteklih šest sedmica ispisano i izgovoreno gotovo sve. A opet nedovoljno da popuni prazninu koju je ostavio, prvenstveno njegovoj porodici i kolegama sa kojima je svakodnevno sarađivao. Možda i zbog toga su posebnu vrednost dobijala dirljiva sećanja na njega tamo gde ih ne očekujemo ili neke priče koje smo već zaboravili…
“Nama koji smo odrastali kroz devedesete i formirali svoje karijere i puteve u ranim 2000-tim bio si heroj, vetar u leđa i inspiracija. Podizala nas je tvoja hrabrost, neustrašivost, borba za istinu i iskonska ljubav prema novinarstvu”, napisala je koleginica Aleksandra Dinić, koja već godinama živi i radi u Njujorku.
Njoj je Vesa, verujući da ona može više i bolje, dao kolumnu koju je potpisivala kao “Bubica”. Za mlade, jezikom mladih…
Kad sam svojevremeno u nedeljnom broju istih novina počeo da objavljujem tekstove tada 18-godišnje Jovane Đikić pod naslovom “Generacija D” (za mlade koji postaju punoletni u godinama koje počinju dvojkom), glavni urednik me je samo upitao da li ona to voli. I dodao: “Sve ostalo može da nauči”.
Široka duša, Vesina!
****
BONUS VIDEO: U Dobračinoj ulici osvanuo mural posvećen Veselinu Simonoviću
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Twitter, Instagram