0
“Pedeset je samo broj. Kad stoji ovako slovima i nije tako velik, jer je to samo novi start. Kao polazak u prvi razred, gimnaziju, poput prvog poljupca, kraja studija, dolaska prvog deteta, prvog razvoda, sve do onog velikog puta na kraj sveta... Zato na ovaj divan dan poruka glasi kako govori Tvoj otac - IDEMO DALJE! Mama bi na sve dodala, pazi kako voziš, sad kad ponovo ideš kolima na posao…”
Ovo smo juče moja Mira i ja napisali na čestitci, uz poklon karticu za pedeseti rođendan naše ćerke Milene, koju će ona po svom nahođenju potrošiti u velikoj robnoj kući u Melburnu. Ruku na srce, ni poklon ni poruka se nisu baš proslavili originalnošću, ali kad nešto radiš pedeset puta u životu teško da se i može smisliti nešto “vau”… Bez obzira na budžet…
Pravi razlog za ovo pomalo rutinsko ispunjavanje važne roditeljske obaveze je u duboko intimnom osećanju da ćemo se danas, u nedelju 19. oktobra 2025. godine, nas dvoje i zvanično upisati u osobe u poodmaklim godinama. Ej, imamo dete staro pola veka!
Život, of course, neće stati, niti ćemo mi zbog toga previše tugovati. Žao nam je što sinoć nismo bili u Melburnu da u kafiću našeg prijatelja Endrjua, gde je naša najstarija ćerka sa svojim mezimicama Tamarom i Anom, suprugom Kameronom, tamošnjom familijom i prijateljima burno proslavila ovu svoju važnu životnu prekretnicu. Ni prvu, ni poslednju, jer je njen život praktično satkan od promena, uspona i povremenih promašaja, što ona naravno neće nikad priznati…
Prvi put sam Milenin rođendan pomenuo pre tačno dve decenije, u sredu 19. oktobra 2005. godine: “Ko kaže da kod nas nije moguć ‘američki san’. Mirina i moja ćerka Milena, koja danas puni tek tri decenije, jedan je od direktora u uspešnoj proizvodnoj firmi, ima preslatku ćerku i muža lekara pred kojim je univerzitetska karijera, veliku platu, svoj stan, nova kola… Samo što ja ne znam da li je to njen ili moj san!”
Biće da smo u zemlji Srbiji sredinom prve decenije ovog veka svi verovali u snove, uvereni da nam posle godina koje su pojeli skakavci, ratova, inflacije, bede, stradanja stotina hiljada ljudi, opšteg osiromašenja… jednostavno mora biti bolje. Zato smo u one koji su prednjačili, posebno mlađe, gledali kao lučonoše, lidere budućnosti, heroje novog doba… Ukratko, svoje snove iz jadnih i bednih devedesetih počeli smo da projektujemo u nerealna očekivanja…
A oni, ta nova milenijumska generacija to uglavnom nisu mogli da ostvare. Prvo je došlo nekakvo “istorijsko pomirenje” sa zlotvorima iz “godina raspleta”, da bi se postepeno umesto evropskog puta i razvoja vraćale teme krvi i tla, na kojima su počeli da se uzdižu radikali privremeno presvučeni u naprednjačka odela…
U svemu tome nekako je sagorela i Milenina priča iz 2005. godine. Razvod, odlazak u firmu jednog novokomponovanog biznismena, laganje i petljanje kao stil poslovanja, selidba u Suboticu… da u svemu tome nije dobila još jednu ćerku, našu princezu Anu i da nije srela svog sadašenjeg supruga Kamerona teško da bi i pristrasni roditelji mogli da koliko toliko ulepšaju njenu biografiju.
PROČITAJTE JOŠ:
Zato sam u ponedeljak 19. oktobra 2015. godine, na njen ćetrdeseti rođendan, ipak mogao da napišem: “Popeo sam se na glavu svojim prijateljima pričom o tome kako je Mirina i moja najstarija ćerka Milena, koja baš danas puni četrdeset godina, uspela da dogura do mesta jednog od vodećih rukovodilaca u svojoj australijskoj firmi. A bio sam prisutan pre godinu i po dana kad je, praktično sa ulice, bez poznanstava, rođačkih veza ili partijske pripadnosti, prvi put konkurisala za jednu od pozicija u toj kompaniji, koja zapošljava više od 25.000 ljudi.
Na tu moju diku obično čujem: ‘To je uređena država, to je sistem, tako se radi’ ili ‘Takva su naša deca, svuda se probiju’. Uz ta dva komentara ide i jedan zajednički uzdah što u Srbiji nikad nećemo napraviti državu i sistem da na rukovodeća mesta dođu mladi, pametni i sposobni ljudi, bez poznanstava, rođačkih veza ili partijske knjižice!“
Danas, deset godina kasnije, stvari su još gore, jer glavne društvene teme nemaju veze sa prosperitetom i napretkom, niti sa stvaranjem uslova za normalan život generacija koje dolaze. Zato ono moje „IDEMO DALJE“ sve više ima samo jednu komponentu. Što dalje odavde!
Zbog toga se, zbog osećaja nemoći da na bilo koji način doprinesem promenama i suprotstavim opštoj hipokriziji, lopovluku i laganju, a sve potpomognuto sve brutalnijom represijom i bezakonjem, danas osećam starije nego ikad. A ne zbog pedeset svećica na torti Mirine i moje najstarije ćerke…
