Piše Ivan Mrđen: Ovaj grad je previše mali za nju…

O tome je juče na Linkedinu, jedinoj društvenoj mreži na kojoj je prisutna, u svojstvu menadžera za optimizaciju nacionalnog lanca nabavke u kompaniji API (Australian Pharmaceutical Industries), napisala dirljivu objavu. Za sve koji malo bolje poznaju našu “Micu šeficu” bilo je poprilično iznenađenje da ona sastavi više od pet, šest rečenica o nečemu što nije njen posao, pa ću biti slobodan da tu objavu prenesem u celini:„Današnji dan označava značajnu prekretnicu u mom životu – tačno deset godina od mog dolaska u Australiju. Došla sam zbog ljubavi i ostavila za sobom nešto za šta su mi svi rekli da je prilično dobar život u Srbiji. Neću da krijem; nije bilo lako. Još i danas se sećam svog početnog razgovora sa regruterom (recruiter, osobe koje biraju kadrove za velike kompanije, prim I. M.) i komentara da ću, uprkos snažnom CV-u, imati problema u lancu nabavke. Zašto? Zato što sam žensko i što nisam Australijanka. Zbog toga sam uradila ono što mnogi imigranti rade: progutala sam svoj ponos i krenula iz temelja.

Imala sam sreću da sam srela neke izuzetne lidere koji su prepoznali moj potencijal i rizikovali sa mnom. Kasnije sam imala sreću da konstruišem i vodim timove visokih performansi, a oni su me podržavali tokom moje karijere. Zahvalna sam na svim prilikama i ne bih bila ovde danas bez vaše podrške.“Ovo poslednje adresirano je na njene kolege i prijatelje, čija imena ne bih bez neke naročite potrebe prevodio na naš jezik: Matt Brown, Claire Stuart, Michael Rochford, Ian Martin, Tracey Wagner, Sonia Zdravkovska, Kurt May, Joanne Perry, Luke Gunn, David Berry...Moju pažnju privukao je i komentar gospodina Kamerona Rida, inače operativnog menadžera u kompaniji SIG Combibloc:„Bilo je teško, ali zajedno smo to uradili. Odlazeći iz Srbije u nepoznato, tako daleko od prijatelja i porodice, ponovo si započela karijeru i za manje od deset godina si se potpuno oporavila i sada težiš dalje od uspeha koji si imala u Evropi. Zaista sam sretan što sam sve to mogao da podelim sa tobom!“.U ponedeljak 12. avgusta 2013. objavljen je moj komentar iz dna duše, koji deset godina i dva dana kasnije mogu da podelim sa svojim čitaocima. Of course, ako se doda sve ono što je naša Milena, sada već državljanka Australije, postigla u međuvremenu:“Nisam, da budem iskren, do pre desetak dana ni znao da postoji kanadska rok pevačica Melani Fiona, sve dok nam naša ćerka Milena nije poslala njenu čuvenu pesmu ‘Ponedeljak ujutru’ (‘Monday Morning’), iz koje sam već napamet naučio nekoliko stihova: ‘Da li si slušao današnje vesti, napuštam grad, odlazim, ovaj grad je previše mali za mene, vreme je, polazim... Moje srce će iskrvariti, ali svejedno, odlazim... Moram, cveće mora negde otići, jer ne može cvetati na prašnjavoj ulici... Imam dve karte, i san...’

Danas je taj ponedeljak, danas Mirina i moja najstarija ćerka Milena sa svojim ćerkama Tamarom i Anom polazi put Australije, da bi u Melburnu njih tri zajedno sa Mileninim mužem Kameronom Ridom napravile dom za svoje cveće. U današnjim vestima neće biti mesta za njihovu priču, jer sve ono što budemo čuli u današnjim vestima biće samo pogled na prašnjave ulice u kojima više ne stanuju snovi.”