0
Dobro mi krenuli ovi tekstovi o prijateljstvu i prijateljima, pravim ili virtuelnim svejedno… U tom smislu ni ovaj današnji, neka vrsta ličnog “Subotnjeg kulturnog dodatka”, nije mnogo drukčiji, jer želim da najavim dva događaja u kojima glavnu ulogu imaju moji prijatelji, baš dobri i baš pravi…
Večeras (subota, 23. avgust) u okviru “Zemun festa” na Masarikovom trgu u gradu najbližem Beogradu biće prikazan film pod naslovom “Šta je dovraga voda”, čiju režiju potpisuju Andrea Poljak, Anja Bošković i Marko Dabović. Njihovo ostvarenje je prvo u okviru takmičarskog dela festivala, koji počinje u pola devet uveče (ko više voli, 20.30).
Film nije o Zrenjaninu, ova priča o neobičnom životu mog dragog kolege i prijatelja Branislava Bjelice stigla je tek do Borče… Baneta pamtim još iz vremena kad se prezivao Jeremić, pre nego što je prilikom stajanja na jedan od nekoliko ludih kamena odlučio da uzme prezime svoje tadašnje supruge, inače naše koleginice iz “Blica” Jelene…
O tome je opširno pričao pre nekoliko meseci u podkastu “Fajter”, još jednog mog dragog kolege i prijatelja Nebojše Vukovića, pa pretpostavljam da je nešto od toga stalo i u film koji najavljujem i “na neviđeno” preporučujem.
PROČITAJTE JOŠ:
Branislav Bane Bjelica je ne samo poznati novinar i pisac, autor ovoletnjeg hita „Beogradski gubitnik“, njegov život je priča koju vredi i pogledati i saslušati… Jedva punoletan ostao je bez oca i majke, pa je preuzeo starateljstvo mlađeg brata. Dvaput ga je, naizgled ničim izazvana, napadala depresija u obliku ozbiljne bolesti, i pobedio je oba puta. Između ostalog i pisanjem, od ličnog dnevnika do sjajnih knjiga, vrcavih reportaža i zapaženih komentara, dok se to još smelo…
Pank frizure i motora se nije odrekao ni u pedeset plus godina, jer to je Bane… On bi ovome dodao i “Liverpul FC”, čiji je možda najveći fan na ovim prostorima…
* * *
Nepunih 24 časa kasnije (nedelja, 24. avgust), od 18.00 pa “do rastura”, počeće Vražogrnački “Točak. Rok” festival, koji je moj dragi kolega i prijatelj Božidar Andrejić duhovito najavio kao “prvo, a već okruglo”…
Sve nas koji smo u različitim sada već epohama (“Omladinske”, NON, “Borba”, “Danas”, “Dobar naslov”) sarađivali sa Božom, u pola noći da probudite, znali bismo da odgovorimo da je Vražogrnac selo na osam kilometara od centra Zaječara, da je prema poslednjem popisu spalo na ispod hiljadu žitelja, ali da je baš to, želja za oporavak čitave timočke doline, jedan od razloga zašto je “Točak. Rok” pridodat nepreglednoj listi letnjih “događanja naroda”…
Ovaj festival je na fantastičan način spojio tradiciju i savremenu muziku, jer su učesnici uglavnom mladi “vokalno-instrumentalni sastavi”, da baš ne kažem bendovi, koji su, uz prijavu svojih budućih hitova morali da pošalju i obradu najpoznatije vražogrnačke narodne pesme “Rasle tikve na bunjištu”…
“Staro je moderno”, prepisujem sa plakata za ovaj događaj, gde sam, malo je falilo, mogao da se okušam kao voditelj programa. Čak sam i spremio nekoliko replika na tu temu, imali smo i rezervisan smeštaj za čitav vikend u Zaječaru, a onda nam je javljeno da u nedelju imamo neodložne porodične obaveze…
* * *
Kakav bi to bio “subotnji kulturni dodatak” da nema prikaza novih izdanja. Dvojica mojih prijatelja, baš dobrih i baš pravih, ponovo su se udružili i objavili još jednu knjigu poznatog novinara i pisca Duška Bogdanovića, zadnja pošta Novi Sad. On i Zoran Kolundžija iz “Prometeja” nekako su osetili da je zbirka Duškovih tekstova pod naslovom “Senke sećanja”, objavljena lane, sjajna priča o njihovom gradu i sugrađanima, kojoj ipak nedostaje i malo ličnog šmeka…
Zato su se nedavno pojavile “Senke sećanja 2”, ne samo bi se kompletirala “kolektivna autobiografija Novog Sada”, kako je to ocenio Dobrivoje Boba Antonić, nego da bi i njih dvojica, Duca i Zoran, zaokružili tri decenije više nego plodonosne saradnje.
A sve je počelo slučajno, kad je Kolundžija otišao na promociju Bogdanovićeve knjige “1994. Godina psa”, u kojoj su objavljeni njegovi tekstovi iz “Borbe”, u kojoj sam mu ja jedno vreme bio direktor. Ali, pustite mene, mnogo je važnije nešto što je u predgovoru za “Senke sećanja 2” napisao upravo osnivač, direktor, glavni i odgovorni urednik i sve ostalo u Izdavačkoj kući “Prometej”:
“Da pre trideset godina ne odoh na promociju knjige ‘Godina psa”, bio bih znatno siromašniji. Ljubavi na prvi pogled često vode u propast, ali prijateljstva su trajna!”
