0
Gospođu Latinku Perović (1933-2022) sam, na žalost, poslednjih nekoliko godina viđao baš tužnim povodom, na obeležavanjima godišnjica prerane smrti Miloša Šterića (1977-2016), sina njene i moje drage prijateljice Seške Stanojlović.
Zato mi ne zamerite što ću na vest o njenoj smrti prepisati deo intervjua koji je nekada jedna od najmoćnijih političkih ličnosti u Srbiji (i Jugoslaviji, of course) i jedna od najuticajnijih među ovdašnjim istoričarima dala kolegi Šteriću nepuna dva meseca posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Tekst pod naslovom “Zatvoren je prvi krug pakla” objavljen je u “Blicu nedelje” od 4. maja 2003. godine, a sačuvan u knjizi “Daleko je Kolumbija”, u kojoj su sabrani novinarski uradci mog mladog prijatelja, “zaustavljenog u koraku i snu”…
Latinka Perović je na početku razgovora citirala ruskog mislioca Aleksandra Hercena da “narod, pre nego što propadne, otupi”. I u današnjoj Srbiji ta misao zvuči aktuelno, baš kao pre dvadeset godina:
“Svako ko je razmišljao o onome što se dogodilo u Srbiji krajem dvadesetog veka, morao je sebi da postavi pitanje da li nismo prešli granicu, nismo li postali ravnodušni, nismo li, na neki način, otupeli. Ubistvo premijera Zorana Đinđića delovalo je kao neko sečivo u tom krvavom mulju koji se bio nataložio i nateralo je ljude u Srbiji da razmišljaju.
Zašto je ubistvo Zorana Đinđića tako potreslo Srbiju, okruženje i, ako hoćete, svet? Zato što smo pred sobom imali jednog čoveka u punoj snazi, koji je, na neki način, pred svima nama sedio i tanjio se, koji je pokazivao grozničavu energiju. Za mene su to bili znaci da je on, nakon jedne veoma duge evolucije, intelektualnog i političkog sazrevanja, sagledao gde je Srbija, koliko je vremena izgubila, kako je bila visoka cena ratovanja – materijalna i moralna. Pokušavao je da, nekako, Srbiju dovede do preokreta.”
Takav preokret, po njenom mišljenju, nije napravljen 5. oktobra 2000. godine, jer su “uvek veoma žive snage kontinuiteta, koje traže nove forme da nastave svoje delovanje”.
“U Srbiji su se politički lideri suviše udvarali masi, zaostalosti, jer je ta zaostalost bila, na neki način, njihov modus vivendi – nema upoređivanja, nema konkurencije, nema ničeg posebnog, različitog, individualnog, sve je kolektivno. Sve je okupljeno oko vođe, oko jedinstvene socijalne ili nacionalne ideje…
Sada se u ličnost Zorana Đinđića učitava mnogo karakteristika koje on, možda, nije imao. Ali, to nije bitno: učitavanje pokazuje jednu težnju koja je ovde vrlo živa i koja nije samo generacijska – da se prekine sa kulturom smrti, morbidnosti, da se cela ta naša situacija, ne samo trenutno, u odnosu na prethodnu deceniju, već u istorijskom smislu, pomeri ka jednom normalnijem životu pojedinca i čitavog društva.”
Kolega Šterić je podsetio čitaoce da je njegova sagovornica krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka i sama bila “učesnik istorije”, te da srpski liberali nikad nisu rehabilitovani i na njih se gleda kao na neodvojivi deo celokupnog perioda komunističke vladavine…
– O tom periodu svog života nerado govorim zbog toga što je vrlo nezahvalna pozicija i objekta i subjekta u događajima. Ali, kad me već pitate, rekla bih da je, nasuprot nekim mišljenjima, mnogo rečeno i napisano o tom razdoblju. Problem nije toliko u zanemarenosti tog perioda, koliko je u njegovoj interpretaciji.
Ja lično razlikujem dve interpretacije. Jedna je ona koja je bila aktuelna do kraja osamdesetih godina i koja je bila interpretacija pobednika nad strujom u partiji koju nazivate liberalnom. Zatim nastaje obrt, do koga je došlo posle antibirokratske revolucije, kad su liberali optuživalni upravo za ono zbog čega su morali otići. Vrlo je zanimljivo da su liberali tretirani kao nekakav incident.
S druge strane su bili tretirani kao jedna antisrpska pojava. Oni i jesu bili prepreka i antikomunistima da pokažu da u Srbiji, u okviru vladajuće partije, nije bilo nikakvih drugih orijentacija. Nacionalistima su bili prepreka jer su bili dokaz da je moguće rešenje srpskog pitanja u okviru jedne šire unije južnoslovenskih naroda, pod pretpostavkom da se stvori takav model državne zajednice u kojoj bi se svi osećali dobro.”
