1
Zamerila mi moja draga supruga što sedam, osam dana nisam ništa napisao o zbivanjima u zemlji Srbiji. Nije da se pravdam, ali zaista sam sebe sve češće pitam šta i kako dalje… Jer, za iole ozbiliniju analizu ove faze post-studentske pobune nemam ni dovoljno saznanja, ni neposrednog ličnog iskustva.
Prvih nekoliko dana nakon Vidovdana, delio sam osnovni utisak mog prijatelja, profesora dr Petra Đukića kako “protest intenzivno sazreva, upravo na bazi kolektivne inteligencije, predvođen pametnim i neuhvatljivim strategijama studenata”, te da je “urušavanje legitimiteta vlasti nezaustavljivo, a time i približavanje isteka roka njegovog trajanja”.
PROČITAJTE JOŠ...
On je tada naglasio da su “pasivni otpor i nenasilje kao metod političkog delovanja širenja uticaja, od Tolstoja, preko Gandija, Lutera Kinga… do ‘Srbije nakon Nadstrešnice’, sredstvo na koje repesivne vlasti nemaju odgovor”.
I dodao je dovoljno makar na trenutak biti blizu svih tih blokada i uveriti se koliko su bespredmetne i smešne, pa čak i kontraproduktivane, kvalifikacije čelne ličnosti trenutne represivne vlasti, da je u pitanju “huliganizam i terorizam”…
Možda i zbog toga je usledio novi talas represije, ni sam nisam siguran da li više na samim ulicama, da li više u podguznim medijima, posebno na televizijama sa naci-frekvencijama plus ona koja će to tek dobiti…
Sve je to, bar u mom slučaju, nametalo izvestan oprez, jer kakvi i koliki učinci osvajanja slobode će biti ostvareni tokom ovog leta, ne zavisi samo od kreiranja sve novijih i efikasnijih metoda kolektivnog i nenesilnog otpora. Tim pre što niko ne može da predvidi koliko će sve potrajati…
* * *
Imam utisak da dobar deo čak ni dobronamernih ljudi, posebno tastatura-revolucionara koji iz rashlađenih soba drndaju vunu o “vrućem političkom letu”, nije dosegao do saznanja da je najnovija epizoda “Srbija se umiriti ne može” možda poslednja prilika za naš izbor Dvadesetprvog veka…
Koji je sjajni Marko Šelić Marčelo sažeo u dva jednostavna antonima: “Sloboda ili potpuno ropstvo, država ili teritorija pod potpunom domaćom okupacijom batine i vucibatina!”
* * *
A možda sve ovo što se upravo zbiva po ulicama, raskrsnicima i pešačkim prelazima širom Srbije nije ni moguće sažeti u nekoliko smislenih pasusa. U nedostatku boljih rešenja neki su čitav taj besmisao pokušali da objasne podizanjem besmisla na kub.
Tako je moj prijatelj dr Mladen Lazić, inače autor romana “Ko je ubio Bendžamina Frenklina” i zbirki angažovane poezije malčice nezgodnih naslova (“K’o prstom u dupe” i “Dupe uzvraća udarac”), ovih dana povodom rasprave o pravosuđu na nekoj od “naših” televizija, javno upitao “šta će nam nezavisno tužilaštvo i nezavisno sudstvo, kad znamo kakve sve probleme mogu da naprave ozbiljnoj i odgovornoj vlasti”?
“Šta će nam, uopšte, ustav i podela vlasti, kad na vrhu države imamo čoveka koji može sve da obavlja sam? Šta je to za njega, ne bi ni osetio neki dodatni napor… Zato predlažem da ukinemo sve javne funkcije i da one pređu u nadležnost košarkaškog trenera i šahovskog velemajstora sa Andrićevog venca”, napisao je moj prijatelj…
Taj predlog je “obrazložio” na način koji samo na prvi pogled izgleda neozbiljno. Kad se malo bolje razmisli, videćete, mi već godinama, a posebno u poslednjih osam meseci upravo živimo tu nadrealnu situaciju, pri čemu su mnogi uibeđeni da predsednik svega i svačega i vrhovni komandant Čacilenda ima “dobitnu kombinaciju u svim planetarnim aktivnostima”.
“Recimo da je selektor fudbalske reprezentacije Srbije… primera radi. Igramo sa Brazilcima. Prvo poluvreme gubimo 7:0! Po svemu sudeći, na kraju ćemo izgubiti sa 20 i više razlike. Kad ono… cvrc… imamo mi našeg genijalaca koji se razume u te stvari, srediće situaciju očas posla.
Za početak, na teren ubaci svoju loptu, ta je samo naša, ne damo je nikome, Brazilci neka igraju sa svojom, mi ćemo sa svojom, ko ih šiša. Onda se sudije pobune, odjebemo i njih i dovedemo sudije koji hoće da sude. Sledeći genijalni potez je da montiramo svoje golove i postavimo svoj semafor.
Utakmicu prenose Pink, Informer, Happy i Bujketov RTS. Glavni komentator onaj kome ‘skandiniraju’ da konju vrati glavu. Na posletku, pošto publika zviždi i negoduje, dovedemo dvesta, trista mladih pristojnih momaka sa maskama na licu koji u rukama nose bejzbol palice i zvučni top koga nemaju i ne znaju da koriste.
Rasteraju navijače koji ne žele da navijaju, proglase ih blokaderima i dovedu one prave navijače koji žele da navijaju i koje predvodi mladi, blago retardirani, ali vrlo simpatični kretenčić zvani Turšijica. I tako razbijemo obojenu brazilsku revoluciju i ponovo postanemo evropski Brazilci, za šta smo se još u Kosovskoj bitci izborili! Ili to beše u Maričkoj, ko će se setiti svih junačkih pobeda?
A brazilski Brazilci zbunjeno cupkaju po terenu i pitaju se u neverici: ‘Šta je, bre, ovo, ovaj počeo i šatore da sadi po travnatoj površini za igru!’ Ništa ne kapiraju, što bolje driblaju, vunderkind od srpskog predsednika sve više pobeđuje.
Čudom se čudeći, gledaju u svetske i evropske fudbalske čelnike, očekuju reakciju, al’ se ovi prave blesavi, okreću glavu na drugu stranu i fućkaju sve u šesnaest. Nikako ne kapiraju da svima više odgovara da Acini usrani orlići prođu u sledeću rundu. Kome u finalu treba pravi Brazil? Bolje na kraju naguziti Srbiju, uterati joj onu stvar duboko do litijuma, nego da ti tamo neki plenumaši Pele i Ronaldo pomrse planove…” – sa manjim izmenama, tako izgleda “direktan prenos” ove fantastične utakmice u Mladenovoj obradi.
Uz komentar, koji prenosim bez brisanja eventualnih nepristojnosti: “Ja stvarno ne razumem ovaj narod, ni to nam ne bi bilo dobro, opet bi rekli da je predsednik ludak nad ludacima i da ga treba hospitalizovati. Stvarno nismo normalni, ne znamo više, od silnog besa izazvanog previsokim standardom, šta hoćemo. A hoćemo da pobeđujemo! Danas Brazil, sutra Argentinu – odosmo u pizdu materinu!”
* * *
Mnogo zezanja i poneka psovka, ništa bolja situacija nije ni po društvenim mrežama. Dok vlast udara pendrecima, kao da nikome nije do pristojnosti. Kao da bi, s druge strane, u policajce presvučeni kriminalci razumeli “molim, pardon, hvala i izvolite”…
Nekakvu utehu i opravdanje nalazimo kod nemačkog nobelovca Tomasa Mana (1875-1955), koji je, kad je to trebalo, govorio kako “fašističku bagru psuje, jer oni jedino taj jezik razumeju”.
Za one sa finijim ušima, evo i poznatog citata iz njegovih “Dnevnika”, pisanih 1933. i 1934. u Švajcarskoj, kad je o “velikom fireru” između ostalog, rekao: “On ne razgovara, on drži govore, kmeči kao baba o svojoj ugroženosti. Oko sebe je okupio najgori malograđanski šljam koji zna da može da profitira samo u takvom sistemu.”
Man je samo dva meseca posle Hitlerovog dolaska na vlast, u martu 1993. napisao da je u Nemačkoj “na delu mamutska reklama za Ništa”, te da se “samo po sebi razume da obrazovanje i mišljenje nisu poželjni, već se ide na zatupljivanje mase u cilju mehaničkog jednoobraznog ovladavanja uz pomoć moderne tehnike sugestije”!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
